Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 9/20 od 25.09.2020. godine, u stavu I izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog Zorana Suknjaje, branioca okrivljenog Jožefa Feldejaka, okrivljene Nade Divljan i njenog branioca, branioca okrivljenog Gorana Miloševića, okrivljenog Aleksandra Bojovića i njegovih branilaca, kao i žalba Tužioca za organizovani kriminal u odnosu na ove okrivljene, a prvostepena presuda je u odnosu na okrivljene Zorana Suknjaju, Jožefa Feldejaka, Nadu Divljan, Gorana Miloševića i Aleksandra Bojovića, potvrđena.

Istom presudom, u stavu II izreke, prvostepena presuda je preinačena i to:

1) U stavu I izreke, u odnosu na okrivljenog svedoka saradnika AA, okrivljene Dragana Lukača, Novicu Rakočevića, Stojana Pavićevića, Mirka Pantića i Radeta Atića, povodom žalbi okrivljenog Dragana Lukača i njegovog branioca, okrivljenog Stojana Pavićevića i njegovog branioca, branioca okrivljenog Novice Rakočevića, okrivljenog Mirka Pantića i njegovog branioca, okrivljenog Radeta Atića i njegovog branioca, po službenoj dužnosti, tako što je drugostepeni sud prema okrivljenom svedoku saradniku AA i okrivljenima Draganu Lukaču, Novici Rakočeviću, Stojanu Pavićeviću, Mirku Pantiću i Radetu Atiću na osnovu člana 422. tačka 3) ZKP, odbio optužbu da su izvršili krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 4. u vezi stava 2. KZ;

2) U stavu IV izreke, usvajanjem žalbe branioca okrivenog Radeta Atića i po službenoj dužnosti u odnosu na okrivljenog Dejana Marijanovića, okrivljenog svedoka saradnika AA i okrivljenog Mirka Pantića, tako što je drugostepeni sud okrivljenog Dejana Marjanovića, okrivljenog svedoka saradnika AA, okrivljenog Mirka Pantića i okrivljenog Radeta Atića, na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP, oslobodio od optužbe da su izvršili po jedno krivično delo prevara u pokušaju iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 30. i člana 33. KZ;

3) U pogledu odluke o kazni, povodom žalbi branioca okrivljenog Dejana Marjanovića, okrivljenog Dragana Lukača i njegovog branioca, okrivljenog Stojana Pavićevića i njegovog branioca, branioca okrivljenog Novice Rakočevića, a po službenoj dužnosti u odnosu na okrivljenog Dejana Marjanovića, okrivljenog Dragana Lukača, okrivljenog Stojana Pavićevića i okrivljenog Novicu Rakočevića, kao i po službenoj dužnosti u odnosu na okrivljenog – svedoka saradnika AA, tako što je drugostepeni sud: okrivljenom Dejanu Marjanoviću za produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. i člana 33. i člana 61. stav 1, 4. i 5. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od tri godine i dva meseca i novčanu kaznu u iznosu od 500.000,00 dinara, dok je za krivčno delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, uzeo kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i četiri meseca, i osudio ga na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 29.10.2010. godine do 04.07.2012. godine i vreme provedeno na izdržavanju kazne od 29.04.2019. godine do 31.01.2020. godine i na novčanu kaznu u iznosu od 500.000,00 dinara; okrivljenog Dragana Lukača zbog produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. st.1, 4. i 5. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i osam meseci u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 29.10.2010. godine do 27.03.2012. godine i vreme provedeno na izdržavanju kazne od 01.08.2019. godine do 31.01.2020. godine i na novčanu kaznu u iznosu od 300.000,00 dinara; okrivljenog Stojana Pavićevića zbog produženog krivičnog dela prevara u pokušaju iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 30., člana 33. i člana 61. stav 1, 4. i 5. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i osam meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 29.10.2010. godine do 29.06.2011. godine i na novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara; okrivljenog Novicu Rakočevića, zbog produženog krivičnog dela prevara u pokušaju iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 30, člana 33. i člana 61. stav 1, 4. i 5. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i dva meseca, u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 29.10.2010. godine do 29.06.2011. godine i na novčanu kaznu u iznosu od 250.000,00 dinara, i okrivljenog svedoka saradnika AA za produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. stav 1, 4. i 5. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajnju od šest meseci u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 29.10.2010. godine do 09.09.2011. godine i na novčanu kaznu u iznosu od 5.000,00 dinara, te je određeno da su okrivljeni dužni da novčane kazne plate u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude, i da će ukoliko to ne učine u ostavljenom roku, novčana kazna biti zamenjena kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih, a neplaćenih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora,

dok su žalbe branioca okrivljenog Dejana Marjanovića, okrivljenog Dragana Lukača i njegovog branioca, okrivljenog Stojana Pavićevića i njegovog branioca, branioca okrivljenog Novice Rakočevića, kao i žalba Tužioca za organizovani kriminal u odnosu na ove okrivljene, odbijene kao neosnovane,a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

-branilac okrivljenog Stojana Pavićevića, advokat Aleksandar Ilić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3) i 4) i člana 68. ZKP, bez konkretnog predloga u pogledu odluke Vrhovnog kasacionog suda o podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti;

-branilac okrivljenog Dragana Lukača, advokat Savo Babić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo;

-branilac okrivljenog Stojana Pavićevića, advokat Dušan Mašić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da iste preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, da u smislu člana 488. stav 2. ZKP, okrivljenog i branioca obavesti o sednici veća i da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP, odloži izvršenje pravnosnažne presude;

-branilac okrivljenog Zorana Suknjaje, advokat Dragan Smiljanić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) i tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 1), člana 441. stav 4. i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovno suđenje;

-branilac okrivljene Nade Divljan, advokat Miroslav Todorović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači, tako što će prema okrivljenoj obustaviti krivični postupak;

-branilac okrivljenog Novice Rakočevića, advokat Dragica Židišić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine, i spise predmeta vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da iste preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, te da se na osnovu člana 488. stav 3. ZKP, odloži izvršenje pravnosnažne presude; i

-branioci okrivljenog Aleksandra Bojovića, advokat Vladimir Horovic i advokat Biljana Desnica Petrović, zbog povreda zakona iz člana 485. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, da na osnovu člana 488. stav 2. ZKP, branilac i okrivljeni budu obavešteni o sednici veća kao i da se u smislu člana 488. stav 3. ZKP, odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi podneti, te je po oceni navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Nade Divljan zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, zahtevi branilaca okrivljenih Stojana Pavićevića, Zorana Suknjaje, Novice Rakočevića i Aleksandra Bojovića, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zahtevi branilaca okrivljenih Nade Divljan i Zorana Suknjaje zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, i zahtev branioca okrivljenog Aleksandra Bojovića, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP su neosnovani, dok se zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Stojana Pavićevića, Zorana Suknjaje, Aleksandra Bojovića i Novice Rakočevića u preostalom delu kao i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dragana Lukača, u celosti odbacuju.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene Nade Divljan u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je ova okrivljena pravnosnažnom presudom oglašena krivom zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju od šest meseci do pet godina, pa kako je radnja krivičnog dela, prema izreci prvostepene presude učinjena polovinom avgusta 2010. godine, to je Apelacioni sud u Beogradu, svoju presudu Kž1 Po1 9/20 od 25.09.2020. godine doneo nakon nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljene za navedeno krivično delo, shodno odredbama člana 103. tačka 5) i člana 104. stav 6. ZKP.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Nade Divljan, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljenoj Nadi Divljan optužnicom Tužioca za organizovani kriminal Kt 22/10 od 27.01.2011. godine, izmenjenoj 25.08.2011. godine, 26.03.2012. godine i 07.10.2013. godine, stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. KZ, a da je ista pravnosnažnom presudom oglašena krivom zbog jednog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. u vezi člana 33. KZ, koje je prema činjeničnom opisu dela datom u stavu V tačka 1ž) izvršila dana 27.10.2010. godine (a ne polovinom avgusta 2010. godine kako se to u zahtevu netačno navodi), to bi imajući u vidu vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela i kaznu propisanu za krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ – od šest meseci do pet godina, u smislu odredbe člana 103. tačka 5) i člana 104. stav 6. KZ, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljene za predmetno krivično delo nastupila 27.10.2020. godine, dakle, nakon donošenja pobijane drugostepene presude – dana 25.09.2020. godine.

Stoga su, po oceni ovoga suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Nade Divljan da je pre pravnosnažnog okončanja predmetnog krivičnog postupka nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljene i da su nižestepene presude donete uz učinjenu povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Stojana Pavićevića, Zorana Suknjaje, Novice Rakočevića i Aleksandra Bojovića, pobijana pravnosnažna presuda je doneta uz učinjenu povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se zasniva na nezakonitom dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati i to na iskazu okrivljenog – svedoka saradnika AA, koji na glavnom pretresu u ponovljenom postupku nije ispitan, jer je sud smatrao da nije moguće obezbediti njegovo prisustvo, pa je primenom odredbe člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP, izvršio uvid u zapisnike o ispitivanju okrivljenog – svedoka saradnika AA na glavnom pretresu održanom dana 22.05.2012. godine i dana 23.05.2012. godine, čime je odbrani uskraćena mogućnost da u ponovljenom postupku postavlja pitanja, iznosi primedbe i, eventualno, predloge vezano za sadržinu iskaza ovog svedoka te da je ovakvim postupanjem suda povređeno pravo na odbranu okrivljenih.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca navedenih okrivljenih Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Prema odredbi člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP, osim u slučajevima posebno propisanim u tom zakoniku, upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih saučesnika u krivičnom delu, kao i zapisnika o nalazu i mišljenju veštaka, može se po odluci veća obaviti shodnom primenom člana 405. tog zakonika, a ako su ispitana lica umrla, duševno obolela ili se ne mogu pronaći ili je njihov dolazak pred sud nemoguć ili znatno otežan zbog starosti, bolesti i drugih važnih razloga.

Iz spisa predmeta proizlazi da je prvostepeni sud na glavnom pretresu održanom dana 21.09.2016. godine, primenom člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP izvršio uvid u zapisnike o ispitivanju okrivljenog – svedoka saradnika AA na glavnom pretresu održanom dana 22.05.2012. godine i dana 23.05.2012. godine, kao i uvid u transkripte audio zapisa sa glavnog pretresa održanog 22.05.2012. godine i 23.05.2012. godine u vezi sa čim je dao razloge u petom stavu na strani 63, i u prvom stavu na strani 64, obrazloženja svoje presude, pozivajući se na dopis MUP-a, Direkcije policije, kao odgovor na zahtev suda da se okrivljenom – svedoku saradniku AA, uruči poziv za glavni pretres zakazan za 21.09.2016. godine, u kom dopisu je istaknuto da su u okviru sprovođenja zaštite prema imenovanom svedoku, primenjene mere promene prebivališta van teritorije Republike Srbije i mere promene identiteta, koje se primenjuju u saradnji sa inostranom jedinicom za zaštitu svedoka i da se sud obaveštava da inostrana jedinica nije saglasna da se obezbedi prisustvo navedenog lica na teritoriji RS, budući da postoji mogućnost kompromitovanja primenjenih mera zaštite, a posebno promene identiteta kojim je uključen u pravni saobraćaj inostrane države. Iz iznetog proizlazi da je dolazak pred sud okrivljenog – svedoka saradnika AA, bio nemoguć zbog drugih važnih razloga, tako da je sud u smislu člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP, bio ovlašćen da na glavnom pretresu umesto neposrednog ispitivanja okrivljenog svedoka saradnika izvrši uvid u zapisnike o njegovom ranijem ispitivanju.

Sledstveno iznetom, kako je upoznavanje sa sadržinom zapisnika o ovom ispitivanju okrivljenog – svedoka saradnika izvršeno pod uslovima propisanim odredbom člana 406. stav 1. tačka 1) ZKP, to navedeni zapisnici, po oceni ovoga suda ne predstavljaju nezaknite dokaze u smislu navoda zahteva, niti su njihovim izvođenjem na navedeni način povređeni načelo neposrednosti i pravo na odbranu okrivljenih.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je navode zahteva branilac okrivljenih Stojana Pavićevića, Zorana Suknjaje, Novice Rakočevića i Aleksandra Bojovića kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Branioci okrivljenih Zorana Suknjaje i Nade Divljan kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navode povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, isticanjem i to: branioca okrivljenog Zorana Suknjaje da se ponašanje okrivljenog opisano u izreci prvostepene presude ne može podvesti pod produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. KZ i branioca okrivljene Nade Divljan, da je u izreci pobijane prvostepene presude, pored ostalog, navedeno da su okrivljeni Nada Divljan, AA, Aleksandar Bojović, Zoran Suknjaja, Jožef Feldejak i Goran Milošević, lažnim prikazivanjem činjenica da je njihovo Privredno društvo „Tajm 28“ likvidno i da će redovno plaćati isporučenu robu svojim dobavljačima, dovodili u zabludu odgovorna lica oštećenih preduzeća, iako je u toku postupka nesporno utvrđeno da je okrivljena Nada Divljan za Preduzeće „Tajm 28“ bila treće lice, dakle, bez svojstva koje joj omogućuje da u ime i za račun ove firme lažnim prikazivanjem činjenica pribavlja protivpravnu imovinsku korist za sebe ili drugog, pri čemu u izreci presude u odnosu na ovu okrivljenu nije naveden iznos protivprvne imovinske koristi u čijem pribavljanju je ona učestvovala.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Zorana Suknjaje i Nade Divljan su neosnovani iz razloga, jer iz činjeničnog opisa krivičnih dela, datom u izreci prvostepene presude u stavu V i VI (za okrivljenog Zorana Suknjaju) i u stavu V.1ž) (za okrivljenu Nadu Divljan) i to da su „okrivljeni Zoran Suknjaja sredinom avgusta 2010. godine, a okrivljena Nada Divljan dana 27.10.2010. godine, zajedno sa okrivljenima AA, Aleksandrom Bojovićem, Jožefom Feldejakom i Goranom Miloševićem i sa okrivljenima Ivanom Popin i Goranom Macurom, prema kojima je krivični postupak razdvojen, u stanju uračunljivosti, svesni svoga dela, hteli su njegovo izvršenje, a bili su svesni da je isto zabranjeno, u nameri da sebi i drugima pribave protivpravnu imovinsku korist lažnim prikazivanjem činjenica da je njihovo preduzeće likvidno i da će stoga isporučena roba oštećenim preduzećima kao dobavljačima biti plaćena, iako nisu imali nameru da je bilo kada plate, s obzirom na to da na računima svog preduzeća nisu imali novca niti su očekivali priliv, dovodili u zabludu odgovorna lica oštećenih preduzeća i time ih navodili da im ovi na štetu svog preduzeća isporuče robu sa valutom odloženog plaćanja, pa je tako okrivljeni Zoran Suknjaja učestvovao u nanošenju štete oštećenim privrednim društvima u ukupnom iznosu od 2.672.906,00 dinara, kao i u pribavljanju imovinske koristi sebi i drugima preko preduzeća „Tajm 28“ u navedenom iznosu, dok je okrivljena Nada Divljan učestvovala u nanošenju štete preduzeću „...“ u iznosu od 197.372,70 dinara i u pribavljanju imovinske koristi sebi i drugima, preko preduzeća „Tajm 28“ u tom iznosu, jasno proizlazi da se u radnjama okrivljenih stiču sva objektivna i subjektivna obeležja krivičnih dela za koja su ovi okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašeni krivim i to u radnjama okrivljenog Zorana Suknjaje, produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. KZ, a u radnjama okrivljene Nade Divljan krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. u vezi člana 33. KZ.

Kako izvršilac krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, može biti svako lice, to su ocenjeni kao neosnovani navodi zahteva branioca okrivljene Nade Divljan da ova okrivljena u preduzeću „Tajm 28“ nije imala svojstvo koje bi joj omogućilo da u ime i za račun ovog privrednog društva lažnim prikazivanjem činjenica pribavlja sebi i drugom protivpravnu imovinsku korist i da se sledstveno tome u njenim radnjama ne stiču zakonska obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ. Po oceni ovoga suda, kao što je napred navedeno, u izreci prvostepene presude u činjeničnom opisu krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. u vezi člana 33. KZ, za koje je okrivljena Nada Divljan, pravnosnažnom presudom oglašena krivom, označeni su i visina štete koja je naneta oštećenom preduzeću i imovinska korist u čijem pribavljanju je učestvovala ova okrivljena – u iznosu od 197.372,70 dinara, zbog čega su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Nade Divljan ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Zorana Suknjaje i Nade Divljan neosnovano ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenih povređen zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog Aleksandra Bojovića u zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da je izvršena pogrešna pravna kvalifikacija krivičnog dela i da bi pravilnom primenom krivičnog zakona radnje ovog okrivljenog koje je preduzimao kao odgovorno lice u privrednom društvu „Tajm 28“, morale biti pravno kvalifikovane kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ, koja odredba je s obzirom na zaprećenu kaznu povoljnija za okrivljenog.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Aleksandra Bojovića, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz razloga što činjenični opis krivičnog dela u odnosu na okrivljenog Aleksandra Bojovića dat u izreci prvostepene presude u stavu V da je okrivljeni Aleksandar Bojović, zajedno sa okrivljenima AA, Zoranom Suknjajom, Jožefom Feldejakom i Goranom Miloševićem kao i sa okrivljenima Goranom Macurom i Ivanom Popin prema kojima je krivični postupak razdvojen „sredinom avgusta 2010. godine u stanju uračunljivosti, svesni svoga dela, hteli su njegovo izvršenje, a bili su i svesni da je isto zabranjeno u nameri da sebi i drugima pribave protivpravnu imovinsku korist lažnim prikazivanjem činjenica da je njihovo preduzeće likvidno i da će stoga isporučena roba oštećenim preduzećima kao dobavljačima biti plaćena iako nisu imali nameru da je bilo kada plate s obzirom na to da na računima svog preduzeća nisu imali novca, niti su očekivali priliv, dovodili su u zabludu odgovorna lica oštećenih preduzeća i time ih navodili da im ovi na štetu svog preduzeća isporuče robu sa valutom odloženog plaćanja čime je ovaj okrivljeni učestvovao u nanošenju štete oštećenim preduzećima u ukupnom iznosu od 2.672.906,00 dinara, kao i u pribavljanju imovinske koristi sebi i drugima, preko preduzeća „Tajm 28“, u navedenom iznosu, sadrži sva zakonska subjektivna i objektivna obeležja produženog krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. KZ, za koje je ovaj okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašen krivim, a ne bitna obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Naime, radnja izvršenja kod ova dva krivična dela je potpuno različita, koja se kod krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, sastoji u navođenju nekog lica da nešto učini na štetu svoje ili tuđe imovine, što se može učiniti dovođenjem u zabludu tog lica lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica, ili održavanjem u zabludi, dok se radnja izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 1. KZ može preduzeti na tri način i to: iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti. Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radnje okrivljenog Aleksandra Bojovića, sastoje u dovođenju u zabludu odgovornih lica oštećenih preduzeća lažnim prikazivanjem činjenica da preduzeće „Tajm 28“, čiji je osnivač okrivljeni Aleksandar Bojović, likvidno i da će isporučena roba oštećenim preduzećima biti isplaćena, iako kod okrivljenog nije postojala takva namera, s obzirom da na računu navedenog preduzeća nije bilo sredstava, čime su oštećeni bili navedeni da na štetu svojih preduzeća isporuče robu sa valutom odloženog plaćanja, koje radnje je okrivljeni preduzimao u nameri da sebi i drugima pribavi protivpravnu imovinsku korist, koja je u konkretnom slučaju i pribavljena u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara, to je u konkretnom slučaju, po nalaženju ovoga suda, pravilno primenjen krivični zakon, pravnom kvalifikacijom krivičnopravnih radnji okrivljenog Aleksandra Bojovića kao produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. KZ.

Stoga su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog Aleksandra Bojovića da je radnju okrivljenog opisanu u izreci prvostepene presude trebalo pravno oceniti kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. KZ, imajući pritom u vidu da je kod tog krivičnog dela predviđen zakonski supsidijaritet što znači da će ono postojati samo ukoliko preduzetom radnjom nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela, što u konkretnom slučaju nije u pitanju.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Aleksandra Bojovića, povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sastoji se i u tome što je sud, iako je utvrdio da je okrivljeni Aleksandar Bojović, sačinio osam lažnih ugovora o navodnoj kompenzaciji svog preduzeća i da pritom nije učinio nijednu drugu radnju, istog osudio za produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. KZ. Kako se, prema stavu branioca, o produženom krivičnom delu može govoriti kada postoji istovetnost oštećenog, istovrsnost predmeta dela, korišćenje iste situacije ili istog trajnog odnosa, jedinstvo mesta i prostora izvršenja, ili jedinstveni umišljaj učinioca, to, prema stavu branioca, u situaciji kada ovaj okrivljeni nije znao koje radnje su preduzeli ostali okrivljeni u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi, a pogotovo ne na čiju štetu, on nije mogao biti osuđen za produženo krivično delo prevare iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. KZ.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Aleksandra Bojovića, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Prema odredbi člana 61. stav 1. KZ, produženo krivično delo čini više istih ili istovrsnih krivičnih dela učinjenih u vremenskoj povezanosti od strane istog učinioca, koja predstavljaju celinu zbog postojanja najmanje dve od sledećih okolnosti: istovetnosti oštećenog, istovrsnosti predmeta dela, korišćenje iste situacije ili istog trajnog odnosa, jedinstvo mesta ili prostora izvršenja dela i jedinstvenog umišljaja učinioca. Odredbom člana 61. stav 5. KZ, propisano je da će se, ako produženo krivično delo obuhvata krivična dela čije je bitno obeležje određen novčani iznos, smatrati da je produženim krivičnim delom ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima ukoliko je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem učinioca.

S obzirom na to da iz činjeničnog opisa dela datom u stavu V izreke prvostepene presude proizlazi da sve pojedinačne radnje krivičnog dela prevara koje je okrivljeni Aleksandar Bojović učinio u okviru privrednog društva „Tajm 28“ u vremenskom kontinuitetu uz postojanje istovetnog načina postupanja korišćenjem iste situacije i jedinstvenog umišljaja učinioca, i po oceni ovoga suda, predstavljaju celinu, te da su sledstveno tome ispunjeni zakonski uslovi iz člana 61. stav 1. KZ, za postojanje produženog krivičnog dela. Tačan je navod branioca okrivljenog Aleksandra Bojovića da je u izreci prvostepene presude kao radnja izvršenja ovog krivičnog dela označeno zaključenje osam fiktivnih ugovora o kompenzaciji u cilju podizanja boniteta privrednog društva „Tajm 28“. Međutim, kako je okrivljeni Aleksandar Bojović, ovakvim postupanjem omogućio vršenje pojedinačnih krivičnih dela prevare ostalim okrivljenima preko navedenog privrednog društva što je okrivljeni znao, on je na taj način zajednički učestvovao sa ostalim okrivljenima u preduzimanju svih posebnih krivičnih dela prevara tako da su iz ovih razloga bili ispunjeni uslovi da se pojedinačni novčani iznosi imovinske koristi, odnosno nanete štete saberu, u smislu odredbe člana 61. stav 5. KZ i da se pravna kvalifikacija krivičnog dela odredi prema zbiru iznosa ostvarenih pojedinačnim delima imajući u vidu da je to bilo obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem učinioca.

Iz iznetih razloga, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Aleksandra Bojovića, ukazuje da je pravnosnažnom presudom povređen zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenog Stojana Pavićevića, advokat Aleksandar Ilić, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da ne postoji nijedan dokaz koji ukazuje da je ovaj okrivljeni izvršilac krivičnog dela za koja je pravnosnažno osuđen, da tvrdnje optužbe nisu potkrepljene ni odbranom ostalih okrivljenih, niti iskazom svedoka saradnika AA iz čije sadržine proizlazi da on nije bio upućen u to šta je okrivljeni Stojan Pavićević zaista „radio“ kada su u pitanju aktivnosti privrednog društva „Drag&Drop“ dok u svom iskazu, kada je u pitanju delovanje kriminalne grupe vezano za nepokretnosti u Novom Sadu i Beogradu učešće okrivljenog Pavićevića uopšte i ne spominje zbog čega se postavlja pitanje kakva je uloga ovog okrivljenog u preduzimanju predmetnih prevarnih radnji; zatim da prvostepeni sud nije cenio iskaz svedoka BB i da je kao relevantan dokaz za postojanje krivice okrivljenog cenio video snimak bez audio zapisa, tako da je, prema navodima odbrane, sadržina razgovora okrivljenih iskonstruisana samo na osnovu izjave svedoka saradnika.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dragana Lukača, pravnosnažne presude zasnivaju se na neistinitom iskazu svedoka saradnika AA, okrivljeni Dragan Lukač nikada nije bio pripadnik organizovane kriminalne grupe za vršenje krivičnih dela prevare, niti je znao da na računima preduzeća „Izzi“ i „Drag&Drop“ nema novčanih sredstava i da se ne namerava platiti preuzeta roba, da između njega i ostalih okrivljenih nije postojao prethodni dogovor da robu prebacuje u svoje skladište i odatle je prodaje fizičkim licima za gotov novac po znatno nižim cenama od tržišnih, koju odbranu okrivljenog bi potvrdio osuđeni Željko Šuškavčević koji nije saslušan na glavnom pretresu. Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da je sud pogrešno ocenio odbranu okrivljenog kao sračunatu na izbegavanje krivice kao i ugovor o radu na osnovu kojeg je okrivljeni Dragan Lukač, zasnovao radni odnos na radnom mestu komercijaliste u Preduzeću „Izzi“ u maju 2010. godine na osnovu čega se zaključuje da je sva naređenja dobijao od svojih pretpostavljenih – direktora preduzeća Željka Šuškavčevića i Novice Rakočevića, pri čemu nije potpisivao nijedan poslovni dokument, niti imao saznanja u vezi sa kretanjem robe u navedenom preduzeću, a da se njegovo predstavljanje lažnim imenima pogrešno stavlja u kontekst prevarnih radnji, jer je isto bilo bez ikakvog uticaja na samo poslovanje koje su predstavnici dobavljača ugovarali sa Šuškavčevićem i Rakočevićem. Nadalje, branilac okrivljenog Dragana Lukača u zahtevu ukazuje i to da kada je u pitanju poslovanje privrednog društva „Drag&Drop“ za druga preduzeća nije nastupila nikakva šteta zbog nedospelosti valute plaćanja, tako da se krivica okrivljenog ne može zasnivati na pretpostavci da roba ne bi bila plaćena u predviđenom roku.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Stojana Pavićevića, advokat Dušan Mašić, navodi da je okrivljeni oglašen krivim isključivo na osnovu iskaza svedoka saradnika AA, iako u spisima predmeta postoje dokazi koji njegov iskaz kompromituju – iskaz predstavnika oštećenog preduzeća „...“, koji je izjavio da je ceo posao zaključen sa okrivljenim Novicom Rakočevićem, a da su roba i dokumentacija razmenjeni poštom i potvrda o preuzimanju robe iz kojih se vidi da je robu u magacinu preduzeća „Drag&Drop“ primio okrivljeni Novica Rakočević, a ne okrivljeni Stojan Pavićević, te da se iz video snimka sačinjenog 2010. godine, telefonskih razgovora sa okrivljenim Novicom Rakočevićem i odbrane samog okrivljenog ne može na pouzdan način utvrditi bilo kakva uloga ovog okrivljenog u izvršenju predmetnog krivičnog dela.

Branilac okrivljenog Zorana Suknjaje u zahtevu za zaštitu zakonitosti najpre citira odluku Apelacionog suda u Beogradu i analizira stavove tog suda povodom izjavljene žalbe branioca okrivljenog, izjavljene protiv prvostepene presude, a zatim ukazuje da u ponovljenom postupku prvostepeni sud nije postupio po nalozima Apelacionog suda i nije saslušao okrivljenog – svedoka saradnika AA, okrivljene Gorana Macuru i Željka Šuškavčevića kao ni sestru i suprugu okrivljenog Zorana Suknjaje, koje dokaze je predložila odbrana. Nadalje, branilac u zahtevu navodi i to da sud nije utvrdio stvarnu štetu koja je nastala u trenutku izvršenja krivičnog dela, već štetu koja je trebalo da nastane, ukoliko bi se, eventualno, prevarna namera ostvarila, koja namera kod ovog okrivljenog nije dokazana kao ni činjenica da je učestvovao u izvršenju većine radnji koje mu se optužbom stavljaju na teret, odnosno da je pribavio bilo kakvu imovinsku korist. Jedini dokaz koji tereti okrivljenog Zorana Suknjaju je, prema stavu odbrane, kontradiktoran iskaz svedoka saradnika AA, koji u ponovljenom postupku nije ispitan, a kasnije je njegova izjava demantovana ostalim izvedenim dokazima.

Branilac okrivljenog Novice Rakočevića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je izjava svedoka saradnika AA netačna, i u suprotnosti sa drugim izvedenim dokazima, da je pogrešan činjenični zaključak suda da je iskaz svedoka saradnika u pogledu postojanja dogovora između okrivljenih u vezi sa načinom rada preduzeća „Drag&Drop“ potvrđen video snimkom, te da činjenica da na računu tog preduzeća nije bilo novčanih sredstava ne može biti dokaz da je kod okrivljenog postojala prevarna namera imajući u vidu da je u tom preduzeću prilikom intervencije policije zatečena sva roba od čije isporuke je proteklo više od 30 dana i koja je nakon oduzimanja od okrivljenih vraćena dobavljačima.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Aleksandra Bojovića, ukazuje se da okrivljeni nije učinio nijednu od pojedinačnih radnji izvršenja koje su ušle u sastav produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. KZ, jer je potpisivanje virmana o kompenzaciji, koju radnju je okrivljeni izvršio, bilo u funkciji prodaje svog suvlasničkog udela u privrednom društvu „Tajm 28“, pa kako okrivljeni, osim ove, nije preduzeo nijednu drugu radnju kod istog nije postojao umišljaj za izvršenje predmetnog krivičnog dela.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, branioci okrivljenih Zorana Pavićevića, Dragana Lukača, Zorana Suknjaje, Novice Rakočevića i Aleksandra Bojovića, iznetim navodima zahteva iznose sopstvenu ocenu dokaza i činjenične zaključke koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim pravnosnažnim presudama, što ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac okrivljenog Stojana Pavićevića, advokat Aleksandar Ilić, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, a branilac okrivljenog Zorana Suknjaje u zahtevu navodi da je izreka prvostepene presude nerazumljiva i da je na taj način povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, branilac okrivljenog Zorana Suknjaje u zahtevu ističe da je sud okrivljenog osudio na prestrogu kaznu zanemarujući okolnosti da okrivljeni do sada nije osuđivan, da je porodičan čovek koji izdržava svoju decu, koja su na redovnom školovanju, tako da izrečena kazna, a posebno novčana, pogađa i članove njegove porodice, te da bi se blažim kažnjavanjem postigla i specijalna i generalna prevencija.

Iznetim navodima zahteva, po oceni ovoga suda branilac okrivljenog Zorana Suknjaje, iako se formalno poziva na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, u suštini ističe da sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja i time ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima, u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3) i tačka 11), člana 441. stav 1. i člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Stojana Pavićevića, Zorana Suknjaje, Novice Rakočevića i Aleksandra Bojovića u ovom delu i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dragana Lukača u celosti, ocenio kao nedozvoljene.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Stojana Pavićevića, advokat Aleksandar Ilić, navodi da je pobijana pravnosnažna presuda doneta uz učinjenu povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, ali u obrazloženju zahteva ne označava koji sudija je učestvovao na glavnom pretresu, a morao je biti izuzet.

Branilac okrivljenog Zorana Suknjaje kao razloge podnošenja zahteva ističe i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) i tačka 9), ali istaknute povrede zakona ne obrazlaže odnosno ne daje razloge za svoj stav da predmet optužbe nije potpuno rešen, odnosno da je optužba prekoračena.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

Kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku, odnosno postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja, koji su istaknuti u zahtevu, u smislu člana 489. stav 1. ZKP nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona, na koju se zahtevom ukazuje, to je ocenjeno da zahtevi branioca okrivljenog Stojana Pavićevića, advokata Aleksandra Ilića i branioca okrivljenog Zorana Suknjaje u ovom delu nemaju propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                   Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                  Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić