U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Tadić, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo pravde – Državno pravobranilaštvo, koju zastupa Državno pravobranilaštvo u Beogradu i BB – odgovornog lica državnog pravobranioca u Državnom pravobranilaštvu u Beogradu, radi naknade štete zbog diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2587/19 od 18.07.2019. godine, u sednici veća održanoj 24.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda Novom Sadu Gž 2587/19 od 18.07.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Višeg suda u Somboru P 97/18 od 21.03.2019. godine, tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da su tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde – Državno pravobranilaštvo i tužena BB diskriminatorski postupili prema tužiocu kao žrtvi teške povrede ljudskih prava, je odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2587/19 od 18.07.2019. godine žalba tužioca je odbijena i delimična presuda Višeg suda u Somboru P 97/18 od 21.03.2019. godine je potvrđena.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije kojima se ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nemaju značaja, jer se shodno članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP revizija ne može izjaviti zbog označene bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Višeg suda u Novom Sadu Reh- 63/10 od 09.02.2011. godine VV, otac tužioca, rehabilitovan je i poništeno je rešenje Narodnog odbora 2. Grada Beograda ../10. Sporazumom o rehabilitacionom obeštećenju između parničnih stranaka, tužiocu je na osnovu rehabilitacionog obeštećenja (naknada nematerijalne štete za duševne bolove koje je trpeo zbog lišenja slobode oca) isplaćen iznos od 80.000,00 dinara, a tužilac se odrekao prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos te je konstatovano da je sporni odnos zaključenjem sporazuma u potpunosti regulisan. Nakon toga, tužilac je pokrenuo spor pred Višim sudom u Novom Sadu radi naknade nematerijlne štete po osnovu rehabilitacije oca (rehabilitaciono obeštećenje) protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde i državne uprave, a presudom od 13.11.2013. godine tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 45.703.200,00 dinara na ime rehabilitacionog obeštećenja je odbijen kao neosnovan a tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove spora u iznosu od 45.000,00 dinara.

Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se utvrdi diskriminatorsko ponašanja tuženih prema tužiocu, kao podnosiocu tužbe za naknadu rehabilitacione štete, u odnosu na druge podnosioce iste tužbe u istim postupcima, obavezivanjem tužioca na plaćanje troškova postupka na ime odgovora na tužbu u iznosu od 45.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, jer se radnje koje je tužilac označio kao diskriminatorsko ponašanje ne mogu kvalifikovati kao diskriminacija i diskriminatorsko ponašanje, u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

Pojam diskriminacije i diskriminatorskog postupanja sadržan je u članu 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, koji pod navedenim pojmovima podrazumeva svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanja prvenstva) u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliskih lica, na otvoren ili prikriven način, koja se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom indentitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, geneteskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvo u političkim, sindikalnim ili drugim organizacijama i u drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Kao oblici diskriminacije predviđeni su neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajući postupanje (član 5.) dok su posebni slučajevi diskriminacije propisani odredbom člana 15. kojim je regulisano da svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene zakonske odredbe kao i odredbu člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je od strane Državnog pravobranilaštva kao i BB kao odgovornog lica u Državnom pravobranilaštvu, postupljeno na jednak način prema svim licima koja su podnela tužbu radi rehabilitacionog obeštećenja. Okolnost da li će neko lice u postupku biti obavezano na plaćanje troškova postupka isključivo zaivisi od toga da li je lice uspelo u sporu ili ne, primenom odredbi Zakona o parničnom postupku o naknadi troškova. U konkretnom slučaju tužilac je u sporu za rehabilitaciono obeštećenje odbijen, pa kako je izgubio spor, obavezan je da tuženoj nadoknadi troškove postupka (sastav odgovora na žalbu). Radnja tuženih, u vidu isticanja zahteva za naknadu troškova postupka, ne predstavlja akt diskriminacije niti tužioca stavlja u diskriminušući položaj u odnosu na druga lica koja su takođe pokrenula postupak za rehabilitaciono obeštećenje, a okolnost da su drugim licima u postupku čiji su zahtevi usvojeni, dosuđeni troškovi postupka, ne stavlja tužioca na povoljniji položaj u odnosu na njih, obzirom da je radnja tuženih, u vidu postavljenog zahteva za naknadu troškova, u skladu sa odredbama ZPP i koje je Državni pravobranilac, kao zakonski zastupnik Republike Srbije, u obavezi da istakne u svakom postupku.

Postupanje Državnog pravobranilaštva kao i zastupnika Državnog pravobranioca, u situaciji kada je tužilac izgubio spor i obavezan na plaćanje troškova postupka, ne predstavlja akt diskriminacije.

Tužiocu je omogućeno učešće u parničnom postupku i dokazivanje činjenica na kojima je zasnovao svoj tužbeni zahtev, a omogućeno mu je i pravo na pravni lek- žalbu, povodom koje je odlučivao nadležni drugostepeni sud. Neuspeh tužioca u konkretnom sporu, odnosno obavezivanje tužioca na isplatu troškova parničnog postupka, ne predstavlja diskriminaciju, niti povredu prava tužioca na jednaku zaštitu prava, posebno što tužilac nije dokazao da mu je diskriminacija na koju se poziva, učinjena zbog ličnog svojstva, što je bitan uslov da bi se moglo govoriti o drugačijem postupanju prema jednom licu u odnosu na druga lica.

Stoga, neosnovani su revizijski navodi tužioca da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Sud je prilikom odlučivanja cenio i ostale navode revizije, ali ih nije posebno obrazložio obzirom da nisu od uticaja na drugačiju odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić