Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tuženi pobija stav prvi i treći izreke presude donete u drugom stepenu, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude, u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04...53/13), Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizije tužilje i tuženog nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 04.03.2003. godine zaključile ugovor o kupoprodaji stana Ov ../03 i to tužilja, kao prodavac i tuženi, kao kupac. Predmet tog ugovora je bila kupoprodaja trosobnog stana broj .., površine 55,81m², koji se nalazi u suterenu kuće u ..., ulica ... broj .., po ceni od 42.000 evra, koja je u trenutku zaključenja ugovora isplaćena prodavcu u celosti. Istog dana parnične stranke su zaključile ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza suinvestitora pri izvođenju radova na rekonstrukciji – adaptaciji dela tavanskog prostora i pretvaranja u nezavisne stambene jedinice u ulici ... broj .. . Ovim ugovorom je konstatovano da tuženi u zajedničku izgradnju unosi kompletno pravno tehničku dokumentaciju koja je neophodna za predmetnu rekonstrukciju – adaptaciju zaključno sa privremenim rešenjima o izgradnji, a tužilja se obavezala da na privremeno rešenje o gradnji stavi klauzulu pravnosnažnosti u najbržem mogućem roku, te da će suinvestitori o zajedničkom trošku finansirati rekonstrukciju – adaptaciju predmetnog dela tavanskog prostora. Članom 6. predmetnog ugovora konstatovano je da su ugovorne strane postigle saglasnost da svakom od njih pripadne po jedan stan i da svaki od njih sa stanom koji mu pripadne može slobodno raspolagati. Članom 8. je predviđeno da tužilja kao drugi suinvestitor u predmetnoj izgradnji unosi novčana sredstva dobijena prodajom stana u ulici ..., a da je obaveza tuženog kao prvog suinvestitora da finansira izvođenje radova do tog iznosa, a kada troškovi gradnje pređu taj iznos troškove će snositi oba suinvestitora na jednake delove.

Nakon toga, dana 08.08.2003. godine, parnične stranke su zaključile ugovor o suinvestiranju zajedničke gradnje objekta u ulici ... broj .., .. i .. . Predmet ovog ugovora je uređenje međusobnih odnosa između investitora (tuženog) i suinvestitora (tužilje) povodom rušenja postojećih objekata i izgradnje novog objekta na predmetnim katastarskim parcelama. Ugovorne strane saglasno konstatuju da suinvestitor svojim novčanim sredstvima učestvuje u finansiranju izgradnje druge faze, lamela .. . Odredbom člana 2. ugovora je konstatovano da novčano učešće suinvestitora iznosi 110.000,00 evra, te da je investitor svojim potpisom potvrdio da je od suinvestitora primio navedeni iznos i da prema istom više nema nikakvih potraživanja, a da će suinvestitoru, na osnovu novčanog ulaganja, pripasti u svojinu stan u novoizgrađenom objektu u površini od 80m². Obaveza investitora po predmetnom ugovoru je da o svom trošku pribavi svu potrebnu dokumentaciju zaključno sa građevinskom dozvolom i da o svom trošku finansira izgradnju novog objekta na predmetnim parcelama, dok je obaveza suinvestitora da nakon završetka svih radova obavi tehnički prijem objekta i da pribavi upotrebnu dozvolu.

Iz sadržine nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke Ljubomira Mitrovića od 01.06.2015. godine utvrđeno je da za posmatrani period prosečna cena zakupa na lokaciji ... broj .., bez obzira na oscilaciju cena na tržištu nekretnina, iznosi oko 500 evra mesečno i da ukupan iznos neto nominalnih zakupnina za period od 01.03.2003. do 01.06.2015. godine iznosi 44.400,00 evra, odnosno 4.171.532,79 dinara.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da su se stekli uslovi za raskid ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza od 04.03.2003. godine, bez ostavljanja tuženom, kao dužniku, naknadnog roka za ispunjenje obaveze, imajući u vidu da je izvesno da tuženi svoju ugovornu obavezu neće izvršiti u naknadnom roku, a kod činjenice da je ugovor zaključen 2003. godine i da tuženi do podnošenja tužbe 2010. godine nije započeo sa izvođenjem radova. Tužilja, po oceni nižestepenih sudova, ima pravo u smislu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima da joj tuženi vrati dato učešće u finansiranju u iznosu od 42.000,00 evra na osnovu raskinutog ugovora. Takođe, nižestepeni sudovi zaključuju da je tužilja ispunila svoju ugovornu obavezu po ugovoru od 08.08.2003. godine, na taj način što je tuženom investitoru predala iznos od 110.000 evra, pa kako tuženi do zaključenja glavne rasprave nije započeo gradnju stambenog objekta predviđenog predmetnim ugovorom, a samim tim tužilji nije predao u svojinu stan u površini od 80m², to sledi da su ispunjeni zakonom propisani uslovi za raskid i ovog ugovora, te da je tuženi u obavezi da tužilji vrati izvršeno ulaganje u iznosu od 110.000 evra.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je obavezan tuženi da tužilji plati mesečne iznose na ime izmakle dobiti u visini vrednosti koja bi bila ostvarena izdavanjem stana u ulici ... broj .., imajući u vidu da je tužilja otuđenjem navedenog stana prestala da bude titular prava svojine na istom i da sa tog razloga nije mogla po redovnom toku stvari da očekuje ostvarivanje prihoda kroz izdavanje ove nepokretnosti.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijski navodi stranaka, kojima osporavaju pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, nisu osnovani.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo sadržano u članu 126. i 127. Zakona o obligacionim odnosima, kada su utvrdili da su ostvareni zakonom propisani uslovi za raskid ugovora od 04.03.2003. godine i ugovora od 08.08.2003. godine, zbog neispunjenja. S tim u vezi, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da nije bilo mesta ostavljanju dodatnog roka za ispunjenje obaveze, budući da iz držanja tuženog, koji od zaključenja ugovora iz 2003. godine nije započeo izvođenje radova, očigledno proizlazi da ni u naknadnom roku neće izvršiti svoju ugovornu obavezu. Dalje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo sadržano u članu 132. stav 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima, kada su utvrdili da su nakon raskida ugovora obe ugovorne strane dužne da vrate ono što su po osnovu takvog ugovora primile. Kako je tužilja po osnovu ugovora od 04.03.2003. godine predala tužiocu iznos od 42.000,00 evra i po osnovu ugovora od 08.08.2003. godine iznos od 110.000,00 evra, to je tuženi dužan da ove iznose vrati tužilji, sa zakonskom zateznom kamatom od dana prijema isplate.

Nasuprot revizijskim navodima tužilje, pravilno je drugostepeni sud primenio član 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u delu u kome je tražena izmakla dobit. Otuđenjem stana u ulici ... i predajom tog stana novom vlasniku tužilja je izgubila svojinskopravne prerogative na toj nepokretnosti, pa samim tim nije mogla po uobičajenom toku stvari da očekuje dobit kroz izdavanje tog stana, kao u periodu pre otuđenja. Okolnost da je tužilja sredstva ostvarena prodajom stana isplatila na ime učešća po ugovoru o izgradnji sa tuženim koji je raskinut, ne znači da ugovor o prometu nepokretnosti nije proizveo stvarno-pravna dejstva koja se ogledaju u promeni nosioca prava svojine. Tužilja nije mogla da očekuje da ostvaruje prihod od izdavanja stana koji više nije njen.

Neosnovano se revizijom tuženog pobija presuda drugostepenog suda u delu u kome je potvrđena odluka prvostepenog suda kojom je dozvoljeno preinačenje tužbe. O preinačenju tužbe prvostepeni sud je odlučio pravilnom primenom člana 193. stav 2. Zakona o parničnom postupku, budući da se tuženi po preinačenju tužbe na ročištu za glavnu raspravu od 15.10.2015. godine upustio u raspravljanje po preinačenoj tužbi, a preinačenju se pre toga nije protivio, čime se prećutno saglasio sa ovakvim (objektivnim) preinačenjem tužbe.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić