Protiv navedene presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Ljigu K 45/03 od 11.02.2004. godine, okrivljeni ĐĐ je oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3., u vezi sa članom 195. stav 3., u vezi stava 1. KZ. Krivično delo je izvršeno 12.10.1998. godine tako što je okrivljeni upravljajući teretnim vozilom skrivio saobraćajni udes u kome su povređeni putnici autobusa u vlasništvu Preduzeća ''... prevoz'' iz ..., a koji autobus je bio osiguran kod tužioca. Pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 283/02 od 06.03.2008. godine tužilac je obavezan da plati naknadu oštećenim licima EE, ŽŽ, ZZ i II, po traženim vidovima nematerijalne štete. Obavezu iz ove presude tužilac je izvršio isplatama oštećenim licima 31.07.2012. godine, 27.08.2012. godine i 24.09.2012. godine. Okrivljeni ĐĐ je preminuo, a tuženi su rešenjem Osnovnog suda u Valjevu O 2840/12 od 14.12.2012. godine oglašeni za naslednike na njegovoj zaostavštini, po zakonskom osnovu nasleđivanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, s pozivom na odredbu člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i članova 222. i 224. Zakona o nasleđivanju.

Osnovano se u reviziji tuženih ukazuje da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno.

Prema odredbi člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Sudovi pravilno zaključuju da se tužilac isplatom naknade štete oštećenim licima subrogirao u njihova prava prema odgovornom licu i sa momentom izvršene isplate stekao pravo na ''regresno'' potraživanje. Pravni prethodnik tuženih ĐĐ je lice odgovorno za štetu po osnovu krivice, u smislu člana 158. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je osiguravač putničkog autobusa čiji vozač nije skrivio udes, pa ima pravo na naknadu iznosa, isplaćenih po osnovu obaveznog osiguranja putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja, oštećenim putnicima u autobusu.

Prema odredbi člana 222. Zakona o nasleđivanju naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine, a prema odredbi člana 224.istog zakona, sanaslednici solidarno odgovaraju za ostaviočeve dugove, svaki do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira na to da li je izvršena deoba nasledstva. Iz obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da je o tužbenom zahtevu u odnosu na tužene odlučeno samo na osnovu činjenice da su oni oglašeni za naslednike lica odgovornog za štetu. Međutim, osnovano se u reviziji ukazuje da je pravilna primena materijalnog prava zahtevala utvrđenje da li je imovina koju su tuženi nasledili dovoljna za namirenje potraživanja tužioca. Kako prema navedenim odredbama Zakona o nasleđivanju ne postoji zakonska pretpostavka da je nasleđena imovina dovoljna za namirenje potraživanja ostaviočevih poverilaca i kako one upućuju samo na pasivnu legitimaciju naslednika, a ne i na osnovanost zahteva prema njima, to je bilo nužno utvrditi da li je imovina koju su tuženi nasledili dovoljna da se obavežu da mu naknade iznose isplaćene oštećenim licima. Okolnost da su tuženi naslednici ne znači da se prema njima automatski može usvojiti tužbeni zahtev, niti se pravilna primena materijalnog prava može otkloniti pozivanjem na formalno-procesne razloge, kako je to učinio drugostepeni sud. Isto se odnosi i na stav sudova da se tuženi ne mogu sa uspehom pozivati na prigovor nesavesnog vođenja parnice (a što je pravna priroda navoda koju su tuženi isticali tokom postupka, ukazujući da ni oni, a ni njihov pravni prethodnik ĐĐ nisu učestvovali u postupcima u kojima su oštećena lica tužila ovde tužioca za naknadu štete, da o tim postupcima nisu bili ni obavešteni i da ih tužilac nije ni pozivao da se u tim parnicama umešaju na njegovoj strani. Sudovi su propustili da ocene da li je ovakvim ponašanjem tužilac doprineo da visina njegove štete, a čiju naknadu sada potražuje od tuženih, bude veća. U reviziji se ukazuje i da su sudovi propustili da ocene navod tuženih da nisu dužni da kamatu na pojedinačne isplate tužioca oštećenim licima isplate od dana tih izvršenih isplata, već od dana kada ih je tužilac pozvao da mu te iznose nadoknade, odnosno od dana podnošenja tužbe u ovoj parnici, posebno imajući u vidu da je nesporno da nikakvih saznanja o vođenim parnicama nisu imali.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti propuste na koje je ukazano ovim rešenjem i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić