U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić, Biserke Živanović, Jelice Bojanić Kerkez i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Stanisavljević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3108/2020 od 10.06.2020. godine, na sednici održanoj 24.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3108/2020 od 10.06.2020. godine u preinačujućem delu i delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3108/2020 od 10.06.2020. godine u potvrđujućem delu, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3108/2020 od 10.06.2020. godine u potvrđujućem delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17651/17 od 22.5.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužilji na ime rehabilitacionog obeštećenja isplati iznos od 660.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 3.660.000,00 dinara za iznos od još 3.000.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime materijalnih troškova sastavljanja podnesaka Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje isplati iznos od 19.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, Prvi osnovni sud u Beogradu se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tužena da u odnosu na pokojnog BB uplati u PIO fond radni staž u trajanju od 20 meseci i tužbu u tom delu odbacio. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 70.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3108/2020 od 10.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u prvom stavu izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime rehabilitacionog obeštećenja isplati iznos od 660.000,00 dinara i u trećem stavu izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime materijalnih troškova sastavljanja podnesaka Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje isplati iznos od 19.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u petom stavu izreke tako što je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 9.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba paničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, izjavljene na potvrđujući deo drugostepene presude, jer se revizijom tužilje ne ukazuje da postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili da postoji potreba novog tumačenja prava ili neujednačena sudska praksa, već se osporava utvrđeno činjenično stanje, a pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a odluke nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva, u navedenom delu, zasnovane su na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava, zbog čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u odnosu na potvrđujući deo drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 21.11.2017. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 3.000.000,00 dinara, što predstavlja protivvrednost 25.295,60 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (1 evro=118,5977 dinara).

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu, u kome pobijana vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija u ovom delu nedozvoljena, zbog čega je na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je našao da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojni BB, suprug tužilje, presudom Vojnog suda u Beogradu K 287/75 od 19.01.1976. godine oglašen je krivim za krivično delo odbijanja primanja i upotrebe oružja iz člana 327 a Krivičnog zakonika, i osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od četiri godine. Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Reh ž 136/17 od 27.06.2017. godine preinačeno je rešenje Višeg suda u Šapcu Reh 15/2016 od 03.05.2017. godine, tako što je usvojen zahtev za rehabilitaciju pok. BB, rođenog ...1938.godine, preminulog ...2013. godine i utvrđeno da su ništave presuda Vojnog suda u Beogradu K 287/75 od 19.01.1976. godine i sve druge odluke donete u tom krivičnom postupku, kao i sve njihove pravne posledice, te se pok. BB u odnosu na navedene odluke smatra neosuđivanim licem. Dana 17.08.2017. godine tužilja je, preko svog punomoćnika, Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstva pravde podnela zahtev za isplatu iznosa 3.660.000,00 dinara na ime vremena provedenog u neosnovanom pritvoru supruga, za upis radnog staža u dvostrukom trajanju od 20 meseci i isplatu iznosa od 19.500,00 dinara na ime troškova za sastav zahteva za rehabilitaciono obeštećenje. Prema Izveštaju Kazneno - popravnog zavoda Požarevac - Zabela od 10.5.2018. godine sada pok. BB upisan je u matičnu knjigu zavoda dana 26.3.1976. godine, a dana 10.2.1977. godine je pušten na uslovni otpust. Iz iskaza tužilje, saslušane u svojstvu parnične stranke, utvrđeno je da je njen suprug bio vernik i da je po pozivu na vojnu vežbu krajem 1975. godine odbio da uzme oružje i vojnu opremu, zbog čega je protiv njega pokrenut krivični postupak, te je u martu 1976. godine osuđen na četiri godine zatvora i upućen na izdržavanje kazne u zatvor u Požarevcu. Po žalbi je odluka o kazni preinačena na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, a u zatvoru je proveo ukupno 10 meseci. Njihova ćerka tada je imala 7 godina i išla je u prvi razred osnovne škole, gde su je druga deca zadirkivala govoreći joj da je njen tata kriminalac. Njen suprug je nakon hapšenja dobio otkaz na poslu, a ona nije bila zaposlena i nije imala nikakvu pomoć, pa je bila prinuđena da radi po kućama kako bi izdržavala sebe i ćerku. Odnos okoline, prijatelja i rodbine se prema njima drastično promenio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za rehabilitaciono obeštećenje u vidu naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode bračnog druga tužilje, sada pokojnog BB i obavezao tuženu da joj isplati 660.000,00 dinara, u smislu člana 21. stav 2. i člana 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji i dosudio tužilji troškove sastavljanja podnesaka Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje, dok se oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu u delu za upis radnog staža za pok. BB.

Međutim, drugostepeni sud je pravilno zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 26. stav 3. i 4. u vezi člana 7. tačka 2. i 5. i člana 21. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, ocenivši da tužilja ne spada u kategoriju lica obuhvaćenih članom 21. stav 1. u vezi sa članom 26. stav 3. i 4. Zakona o rehabilitaciji, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode njenog bračnog druga i za potraživane materijalne troškove, odbijen, dok je u pobijanom odbijajućem delu prvostepena presuda potvrđena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je, suprotno navodima revizije, zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Tužbeni zahtev tužilje zasniva se na odredbama Zakona o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“, broj 92/2011). Ovim Zakonom propisani su uslovi za rehabilitaciju, krug lica aktivno legitimisan za podnošenje zahteva za rehabilitaciju, kao i uslovi i krug lica legitimisan za ostvarenje prava na vraćanje imovine odnosno obeštećenje za tu imovinu i pravo na rehabilitaciono obeštećenje.

Odredbom člana 21. istog zakona predviđena su prava drugih lica. Prema odredbi stava 1. tog člana, lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje u skladu sa odredbom člana 26. stav 3. ovog zakona. Posebno je odredbom stava 2. istog zakonskog člana predviđeno da pravo na rehabilitaciono obeštećenje imaju i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća i sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica, u skladu sa odredbom člana 26. stav 4. ovog zakona.

Pravo na rehabilitaciono obeštećenje regulisano je odredbama člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Odredbom stava 3. istog člana je posebno propisano da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema odredbi člana 26. stav 4. istog zakona, lica iz člana 21. stav 2. (bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica) imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Citirane odredbe kojima je regulisana materija prava rehabilitovanog i drugih lica uključujući i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, upućuje na zaključak da pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog zbog lišenja slobode u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji pripada samo rehabilitovanom licu i licu iz člana 7. tačka 5. tog zakona, dok pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica pripada krugu lica određenom članom 21. stav 2. istog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacinog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilja nema pravo na rehabilitaciono obeštećenje za traženi vid nematerijalne štete s obzirom da je tužilja bračni drug rehabilitovanog lica, sada pokojnog BB, te da to pravo prema izričitoj odredbi člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, kao specijalnog propisa, pripada samo rehabilitovanom licu i licu iz člana 7. tačka 5. istog zakona, u koji krug lica tužilja ne spada.

Stoga, tužilja nema pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji budući da potraživanje naknade nematerijalne štete, u smislu člana 26. stav 3. pripada rehabilitovanom licu i njegovom detetu, rođenom u ustanovi za izvršenje sankcija ili koje je sa njim u toj ustanovi provelo deo vremena ili je za to vreme raslo bez roditeljskog staranja (član 7. tačka 5). Potraživanje po osnovu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i slobode i prava ličnosti zbog lišenja slobode sada pokojnog BB, bračnog druga tužilje, kao rehabilitovanog lica, moglo bi preći na tužilju samo da je priznato pravnosnažnom sudskom odlukom ili pismenim sporazumom (član 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), što nije slučaj u konkretnoj stvari. Duševni bolovi tužilje zbog povrede njenih ličnih prava i prava ličnosti usled ranije osuđivanosti bračnog druga kao rehabilitovanog lica, ma koliko bili stvarni i duboki, ne predstavljaju pravno priznatu štetu po odredbama Zakona o rehabilitaciji kao specijalnog propisa, ali ni po odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao opšteg propisa, čijom shodnom primenom se rehabilitaciono obeštećenje ostvaruje. Takođe, smrt pokojnog BB je nastupila 36 godina po povratku sa izdržavanja kazne, dakle nezavisno od radnje sudskog ili administrativnog organa, pa tužilji ne pripada ni pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, u smislu odredbe člana 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji kako se to u reviziji neosnovano navodi. Samim tim tužilja nema pravo ni na potraživane materijalne troškove sastavljanja podnesaka Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužilje i odlučio kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić