Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14), i utvrdio da revizije tužilaca nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene neke od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijama neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog od 24.01.2006. godine na poslovima ... . Prema zaključenim Ugovorima o radu tužioci su u utuženom periodu obavljali poslove NK radnika sa koeficijentom 5,83, koji izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a osnovna plata obračunavana je tako što se utvrđeni koeficijent množi sa osnovicom za obračun plate koji je utrđivala Vlada Republike Srbije. U spornom periodu tuženi je tužiocima isplaćivao platu u dva dela, uz dostavljanje mesečnih obračuna, i to tako što je za redovan rad tužiocima isplaćivana plata iz sredstava dobijenih iz budžeta - akontacija prema fondu časova, u visini odobrenih sredstava, a drugi deo plate iz sopstvenih prihoda. Tuženi je na ime tužilaca uplaćivao pripadajuće doprinose nadležnim Fondovima, na osnovicu isplaćene plate. Veštačenjem od je utvrđena visina potraživanja tužilaca u dve varijante: u prvoj varijanti obračun plate je izvršen tužiocima množenjem propisane mesečne osnovice - preračunate na osnovicu po satu rada tužioca sa koeficijentom radnog mesta tužioca prema ostvarenoj strukturi i mesečnom fondu sati rada, sa dodacima na platu koji su tužiocima isplaćeni po osnovu članu 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama (minuli rad, rad u dane praznika, rad noću, prekovremeni rad) i sa uvećanjem plate po osnovu člana 12. navedenog Zakona (do 30% uvećanje plate po osnovu ostvarenog prihoda), a zatim u drugoj varijanti izvršio je obračun isplaćene plate tužiocima bez dodataka na platu, (koji su tužiocima isplaćeni) po osnovu člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i uvećanja plate, po osnovu člana 12. navedenog Zakona, koje je tužiocima isplaćeno do visine minimalne zarade utvrđene od strane Vlade Republike Srbije (ukoliko je osnovna plata tužilaca bila niža od utvrđene minimalne zarade od strane Vlade Republike Srbije, tuženi je isplatom uvećanja prema članu 12. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, odnosno isplatom stimulacije (koju je naveo u obračunskim listovima tužilaca) upotpunjavao isplatu plate do visine minimalne zarade), pa za tužioca AA tako obračunata razlika iznosi 109.731,00 dinara, a za tužioca BB iznosi 109.409,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužioci imaju pravo na isplatu tražene razlike zarade za navedeni period do visine minimalne zarade, prihvatajući drugu varijantu nalaza veštaka, kao i pravo za tužioca AA iz ... na uplatu pripadajućih doprinosa na te iznose, sa obrazloženjem da tužioci imaju pravo na platu, koju treba obračunati bez obračuna dodatka, po članu 5. (minuli rad, rad u dane praznika, rad noću, prekovremeni rad) i uvećanja plate prema članu 12. (do 30% uvećanje plate po osnovu ostvarenog prihoda) Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, bez obzira što su isti tužiocima isplaćeni do visine minimalne zarade.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca, sa pozivom na odredbe člana 1, 2, 8. i 12. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS", broj 34/01, 62/06, 92/11) i odredbe člana 2. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS", broj 44/01...78/02, 121/03 sa izmenama i 11/12 i 124/12).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, a revizijama tužilaca se nosnovano ukazuje na suprotno.

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS", broj 34/01, 62/06, 92/11) uređen je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, između ostalih i za - zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Članom 2. Zakona propisano je da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog Zakona utvrđuju na osnovu: 1) osnovice za obračun plate 2) koeficijenta 3) dodatka na platu 4) obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezano socijalno osiguranje iz plate u skladu sa zakonom (stav 1.), a da pored elemenata iz stava 1. ovog člana, plate zaposlenih iz člana 11. tačka 4. ovog zakona sadrže i deo plate po osnovu radnog učinka (stav 2.), da osnovnu platu izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona čini proizvod osnovice iz tačke 1. ovog člana i koeficijenta iz tačke 2. ovog člana osim za zaposlene iz člana 1. tačka 4. ovog zakona (stav 3.), dok je članom 5. navedenog Zakona dodatak na platu pripada za 1) vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) - u visini od 4% od osnovice za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca u smislu člana 1. ovog zakona; 2) dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), 3) rad na dan državnog i verskog praznika; 4) dnevnu naknadu za povećane troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak); 5) rad noću (između 22,00 i 06,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Članom 12. navedenog Zakona stavom 1. propisano je da javne službe koje ostvare prihode koji nisu javni prihodi u smislu Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima, mogu uvećati plate utvrđene u skladu sa ovim zakonom i aktom Vlade iz člana 8. ovog zakona do visine ostvarenog prihoda, a najviše do 30% po zaposlenom. Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS", broj 44/01...78/02, 121/03 sa izmenama i 11/12 i 124/12), koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđuju se koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih i - u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 1.).

Imajući u vidu navedene norme materijalnog prava, koje je decidno citirao i drugostepeni sud i primenio na utvrđeno činjenično stanje, kao pravilan se, suprotno navodima revizija tužilaca, pokazuje zaključak da je tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike zarade do visine minimalne zarade neosnovan, odnosno da tužioci neosnovano traže da se obaveže tuženi da im isplati razliku plate koja odgovara minimalnoj zaradi. Tokom celog spornog perioda je plata tužiocima isplaćivana u skladu sa ugovorom o radu, a suprotno revizijskim navodima, veštačenjem je utvrđeno da je tužiocima u spornom periodu isplaćivana plata sa uvećanjem koja je bila viša od minimalne zarade propisane odredbom člana 111. Zakona o radu (utvrđene odlukom Socijalno ekonomskog saveta RS za sporni period), iz čega proizilazi da tužiocima ne pripada tražena razlika plate i ostalih primanja. Plate u javnom sektoru utvrđuju se posebnim, napred navedenim, propisima, pa kada je takvim obračunom zaposlenom utvrđena manja osnovna plata od minimalne zarade propisane zakonom, mora mu se isplatiti plata u visini minimalne zarade, a tuženi je u konkretnom slučaju tužiocima u traženom periodu isplaćivao platu sa uvećanjem u višem iznosu od utvrđene minimalne zarade, uvećavajući platu po članu 12. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, pa se revizijama neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić