Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 112/21 od 04.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 2051/19 od 27.11.2020. godine u stavovima trećem, desetom i jedanaestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 2051/19 od 27.11.2020. godine, u stavu petom izreke, tako što je obavezan tuženi da na ime svog doprinosa za izdražvanje maloletne dece VV i GG plaća iznose od po još 2.000,00 dinara mesečno, na svakog 1. do 5. u mesecu za tekući mesec, počev od 11.05.2020. godine pa ubuduće. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 2051/19 od 27.11.2020. godine, u stavu šestom izreke, tako što je obavezan tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne dece plaća mesečne iznose od 9.000,00 dinara za VV i 11.000,00 dinara za GG, ukupno 20.000,00 dinara za oba deteta, svakog 1. do 5. u mesecu za tekući mesec, počev od 26.11.2019. godine do 10.05.2020. godine, uplatom na račun tužilje kod banke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, stava prvog izreke, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju u kome je osporio revizijske navode i predložio da se revizija odbije kao neosnovana. Troškove odgovora na reviziju je tražio.

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, koje kao pravilne i prihvata i revizijski sud, pa u drugostepenom postupku nije učinjena ni bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u braku iz kog imaju dvoje maloletne dece, ćerku VV, rođenu ...2008. godine i sina GG, rođenog ...2016. godine. Supružnici su sa decom tokom trajanja bračne zajednice stanovali u kući roditelja tuženog, u posebnoj stambenoj jedinici. Bračni odnosi su se vremenom poremetili i tuženi je često vređao i omalovažavao tužilju. U januaru mesecu 2019. godine tuženi je, optužujući tužilju da je neodgovorna jer nije platila račun za struju, vičući sišao u prizemlje kuće i udarao u zid, nakon čega je intervenisala policija. Nakon toga tuženi je proveo mesec dana u stanu svog prijatelja a potom se vratio u zajedničko domaćinstvo. Odnosi između stranaka su se malo poboljšali do 21.11.2019. godine, kada je na dan porodične slave tuženi zatražio da tužilja napusti kuću, što ona nije želela da učini bez dece. Tuženi je tom prilikom konzumirao alkohol i vređao tužilju, a zatim iz kuhinje uzeo nož i okrenuo ga ka sebi iskazujući nameru da se povredi, u čemu su ga sprečile tužilja i njegova majka. Od tog događaja bračna zajednica je faktički prestala jer je tužilja sa decom napustila porodično domaćinstvo i preselila se u stan svoje tetke. Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu K 524/20 od 03.07.2020. godine tuženi je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od šest meseci, uslovno dve godine, kao i mera bezbednosti zabrane uznemiravanja tužilje u trajanju od dve godine. Gradski centar za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Rakovica, dostavio je nalaz i stručno mišljenje od 22.01.2020. godine, prema kome kod parničnih stranaka nisu uočene narušene roditeljske kompetencije i da je u interesu dece da budu poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava a da se kontakti oca sa decom odvijaju prema modelu koji je određen prvostepenom presudom. Centar za socijalni rad je dao mišljenje da je svrsishodno odrediti mere zaštite od nasilja u porodici i to zabranom tuženom približavanja tužilji na udaljenosti od 300 metara, osim prilikom preuzimanja i vraćanja maloletne dece, kao i zabranom njenog daljeg uznemiravanja. U postupku je doneto pravnosnažno rešenje o određivanju privremene mere kojim je vršenje roditeljskog prava prema mal. deci povereno tužilji, uređen model viđanja tuženog sa decom na isti način kao i u pravnosnažnoj presudi i određene mere zaštite od nasilja u porodici prema tuženom, zabranom prilaska tužilji na 50 metara i zabranom njenog daljeg uznemiravanja, dok je odbijen predlog za određivanje privremene mere zaštite zabranom prilaska mestu rada i stanovanja tužilje, približavanja maloletnoj deci, kao i mestu stanovanja dece i njihovoj školi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su na opisani način odredili način održavanja ličnih odnosa tuženog i maloletne dece i odbili tužbeni zahtev da se prema tuženom odrede tražene mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na maloletnu decu.

Naime, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, prilikom donošenja ovakve odluke sudovi su se rukovodili najboljim interesom dece, shodno članu 6. stav 1. i članu 266. stav 1. Porodičnog zakona i članu 3. Konvencije o pravima deteta. Prema okolnostima konkretnog slučaja, najbolji interes dece pouzdano je utvrđen u sprovedenoj sudskoj proceduri, saglasno Porodičnom zakonu i datom mišljenju centra za socijalni rad na osnovu člana 270. Porodičnog zakona. Način održavanja ličnih odnosa je uređen u skladu sa realnim mogućnostima a pri tome je cenjen i izveštaj organa starateljstva. Dete ima pravo na održavanje ličnih odnosa sa roditeljom sa kojim ne živi, na osnovu člana 61. stav 1. Porodičnog zakona. Imajući u vidu da je za pravilan psihofizički razvoj dece neophodno da održavaju lične odnose sa roditeljem sa kojim ne žive, da u dosadašnjim viđenjima nije bilo ikakvih problema i da maloletna deca nemaju otpor prema ocu i da rado odlaze kod njega, što je pred organom starateljstva potvrdila i sama tužilja, ovaj sud smatra da su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 197. stav 1. Porodičnog zakona, nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Stavom 2. ovog člana predviđeno je da se nasiljem u porodici naročito smatra nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede (tačka 1), izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu (tačka 2), kao i vređanje i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje (tačka 6.).

U konkretnom slučaju, ispoljeno ponašanje tuženog prevashodno ugrožava tužiljino spokojstvo i njeno duševno zdravlje i telesni integritet, zbog čega su opravdano izrečene mere zaštite od nasilja u porodici predviđene članom 198. stav 2. tačka 3. i 5. Porodičnog zakona, u odnosu na tužilju. U postupku je utvrđeno da nije celishodno izricanje mera zaštite od nasilja u porodici u odnosu na maloletnu decu, jer tuženi nije ispoljio agresiju ili bilo koji drugi oblik nasilja prema deci, niti je procenjeno da postoji opasnost ugrožavanja njihovog telesnog integriteta, duševnog zdravlja ili spokojstva. Iako su deca u određenim situacijama bila očevici nasilničkog ponašanja tuženog prema tužilji, ispoljavanje nasilja prema tužilji ne opravdava izricanje traženih mera zabranom prilaska deci, njihovom mestu stanovanja i školovanja, niti određivanju drugačijeg modela viđenja ili ograničavanju prava dece da održavaju lične odnose sa ocem, na osnovu člana 61. stav 2. i 3. Porodičnog zakona. Navedeno proizilazi iz svih izvedenih dokaza, kao i nalaza i stručnog mišljenja organa starateljstva datog na osnovu članu 286. Porodičnog zakona. Stoga su nižestepeni sudovi, rukovodeći se prevashodno najboljim interesom dece, pravilno odbili tužbeni zahtev za određivanje mera zaštite od nasilja u odnosu na maloletu decu.

Imajući u vidu navedeno, nisu osnovani navodi revizije kojima se ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zauzimajući stav da utvrđenim ponašanjem tuženi nije istovremeno ugrozio telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo i maloletne dece, koja su navedenim aktima nasilja takođe bila izložena, kao i da je bilo nužno da se od organa starateljstva zatraži dopunsko mišljenje nakon dostavljanja psihijatrijske ekspertize ličnosti tuženog izvršene u krivičnom postupku, prema kojoj je tuženi u određenim situacijama sklon ispoljavanju nepromišljenog, neodmerenog i agresivnog ponašanja. Ovo stoga što se utvrđenje sudova da ponašanje tuženog nije u neposrednoj vezi sa njegovim odnosom prema deci i da je procena ličnosti tuženog data u kontekstu poremećenih partnerskih odnosa sa tužiljom koji su trajali duže vreme, ne zasniva samo na mišljenju organa starateljstva, već na pravilnoj oceni svih dokaza izvedenih primenom istražnog načela iz člana 205. Porodičnog zakona.

Odluka o parničnim troškovima doneta je pravilnom primenom odredbe člana 207. Porodičnog zakona, prema razlozima pravičnosti, pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice, u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić