Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' broj 72/11, 55/14, 87/18) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je pobijanom presudom počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi člana 232. ZPP. Naime, ova zakonska odredba predviđa mogućnost slobodne ocene i primenjuje se u slučaju uverenja suda da je osnovano potraživanje, ali da se njegova visina može utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, što ovde nije slučaj. Pored navedenog, kada se revizijom osporava činjenični zaključak suda o visini dosuđenog novčanog iznosa, onda se smatra da se pobija utvrđeno činjenično stanje, a revizija iz tog razloga se ne može izjaviti saglasno članu 407. ZPP. Na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, koje mogu biti revizijski razlog u smislu navedene zakonske odredbe, revizijom se ne ukazuje.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi da su parnične stranke rođaci, te su 24.03.2005. godine zaključile ugovor o zajmu, overen kod Opštinskog suda u Užicu Ov ../05. Na osnovu navedenog ugovora o zajmu tužilac je, u svojstvu zajmodavca, predao 60.000 evra tuženom, kao zajmoprimcu, na dan zaključenja ugovora, a tuženi novac primio. Ugovoren je i rok vraćanja zajma od tri godine sa kamatom od 12% na godišnjem nivou. Uplatu novčanih sredstava na ime zajma tužilac je izvršio sa svog bankovnog računa u Švajcarskoj na bankovni račun tuženog u Srbiji. Tokom 2007. i 2008. godine, tuženi je vratio tužiocu 1.000 evra, a kako ga je tužilac više puta upozoravao da pozajmljeni novac vrati, tuženi je više puta obećavao da će pozajmljeni novac vratiti sa ugovorenom kamatom, tražio je i produženje roka vraćanja zajma 2014. godine, nakon čega je prestao da se javlja tužiocu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužbeni zahtev osnovan.

Polazeći od činjenice da su parnične stranke 24.03.2005. godine zaključile ugovor o zajmu, saglasno članu 557. Zakona o obligacionim odnosima, koji je izvršen od strane tužioca predajom 60.000 evra tuženom, saglasno članu 559. stav 1. istog zakona, a tuženi je vratio samo iznos od 1.000 evra na koji način je samo delimično izvršio ugovornu obavezu vraćanja pozajmljenog novca, to je primenom člana 559. stav 1. navedenog zakona pravilno obavezan tuženi, kao zajmoprimac, da vrati neisplaćeni deo duga tužiocu, kao zajmodavcu.

Pravilna primena materijalnog prava nalaže i da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati dug po osnovu zajma u domaćem novcu, odnosno kao dinarsku protivvrednost pozajmljenog novca, koji je određen u stranoj valuti – evrima. Ovo stoga, jer je odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, propisano da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu, prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. S tim u vezi pravilna primena materijalnog prava – člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nalaže isplatu zatezne kamate koju dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice, po stopi utvrđenoj članom 4. Zakona o zateznoj kamati (''Službeni glasnik RS'' br. 119/12), od podnošenja tužbe, kada je prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi zapao u docnju, saglasno članu 324. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije kojima se osporava utvrđena visina duga i ukazuje da je ugovorni odnos stranaka opterećen elementima nedozvoljene kamate. Naime, kada postoji pismeno o sadržini pravnog odnosa stranaka, kao u konkretnom slučaju (kopija potvrde banke o prenosu novca), teret dokazivanja suprotnog je na stranci koja tvrdi suprotno. U konkretnoj situaciji teret dokazivanja je bio na tuženom, saglasno odredbama člana 7. stav 2., 228. i 231. stav 3. ZPP, a koji nije dokazao činjenice kojima osporava visinu duga. Kod činjenice da je tužilac odustao od zahteva za isplatu ugovorene kamate, to se revizijom neosnovano ukazuje na eventualne razloge ništavosti ugovora o zajmu u delu obaveze isplate kamate na glavni dug.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i ostale revizijske navode kojima se ponavljaju žalbeni navodi, a razloge koje je dao drugostepeni sud prihvata i ovaj sud, te je na osnovu člana 414. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić