Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog i u utuženom periodu je radio svaki drugi dan od 07,00-19,00 časova po 12 sati. Organizacija rada kod tuženog je takva da na tim poslovima svakog dana radi jedan zaposleni uvek u periodu od 07,00 do 19,00 časova, dok drugi zaposleni ima slobodan dan. Za rad obavljen u utuženom periodu tuženi poslodavac tužiocu nije isplatio uvećanu zaradu za 8,9% od osnovne zarade propisano članom 38. stav 1. tačka 4) Posebnog kolektivnog ugovora tužene, niti je prilikom isplate naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u obračun uzeo i deo uvećane zarade koja tužiocu pripada po osnovu smenskog rada. Pojedinačni mesečni iznosi tražene naknade iskazani su u nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke, na čiju računsku tačnost parnične strnake nisu imale primedbe.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da je tužilac u navedenom vremenskom periodu radio u smenama i da zato ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 164. Zakona o radu, članom 154 Zakona o obligacionim odnosima i članom 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora tuženog, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, način rada tužioca nema karakter smenskog rada zbog čega on neosnovano potražuje od tuženog isplatu po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05...32/13), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 3. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije koji je bio na snazi u utuženom periodu propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, ima pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati navedenu naknadu, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 29.120,00 dinara i za odluku o reviziji u iznosu od 43.672,99 dinara, što sve ukupno iznosi 90.792,99 dinara, primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić