.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 154/2021
30.03.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, dr Ilije Zindovića i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA, preduzetnika ECOMAX iz ..., ul. ...br. .., čiji je punomoćnik Dragan Sladić, advokat u ..., protiv tuženog UNICREDIT BANKA SRBIJA AD Beograd, ul. Rajićeva br. 27- 29, čiji je punomoćnik Mladen Avramović, advokat u ..., radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 7.500,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3995/19 od 24.09.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 30.03.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3995/19 od 24.09.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3995/19 od 24.09.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Beogradu P 3551/18 od 10.04.2019. godine u stavu I izreke usvojen je tužbeni zahtev, te je utvrđeno da je odredba ugovora o kreditu za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava sa subvencionisanom kamatnom stopom broj: .. od 05.06.2014. godine, zaključenog između tuženog UNICREDIT BANKA SRBIJA AD Beograd i tužioca Samostalno trgovinsko uslužne radnje ECOMAX AA preduzetnik iz ..., propisana članom 6. ovog ugovora, a koja glasi: „Korisnik kredita je obavezan da pre dana puštanja u tečaj, plati naknadu u visini od 0,50% od iznosa kredita“ ništava. Stavom II izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati iznos od 7.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.06.2014. godine do isplate. Stavom III izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 31.800,00 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3995/19 od 24.09.2020. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena je navedena prvostepena presuda.
Protiv drugostepene presude tuženi izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište nižestepenih sudova u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškove koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč, a oni mogu biti naplaćeni korisniku kredita samo jednom. U situaciji u kojoj tuženi nije postupio na opisani način to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 29.06.2018. godine radi utvrđenja ništavosti i isplate novčanog iznosa. Prvostepena presuda doneta je dana 10.04.2019. godine, a drugostepena presuda je doneta 24.09.2020. godine. Tuženi reviziju izjavljuje dana 30.11.2020. godine. Vrednost spora u konkretnom slučaju iznosi 7.500,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 63,33 evra.
Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku. Zato izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
