U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Zoran Veličković, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Mediana“ Niš, koga zastupa Tihomir Krstić, advokat iz .., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 809/2019 od 17.07.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 09.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilaca i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 809/2019 od 17.07.2019. godine, tako što SE ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Nišu P 7041/17 od 13.09.2018. godine, u usvajajućem delu stava prvog, kao i u stavu drugom izreke.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocima naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 191.470,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 7041/17 od 13.09.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan je tuženi da svakom tužiocu, na ime naknade štete zbog nemogućnosti obrade od po 1/3 k.p. br. .., ukupne površine 26,8 ari, upisane u LN br. ... KO ..., za 2012, 2013, 2014. i 2015. godinu, isplati iznos od po 358.385,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.09.2018. godine, kao dana presuđenja pa do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev u delu isplate zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose počev od 22.05.2018. godine, kao dana veštačenja, do 13.09.2018. godine, kao dana presuđenja, odbijen. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 242.674,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 809/2019 od 17.07.2019. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P 7041/17 od 13.09.2018. godine, u usvajajućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kojim su tražili da se tuženi obaveže da im na ime naknade štete zbog nemogućnosti obrade po 1/3 k.p. br. .., ukupne površine 26,8 ari, upisane u LN br. ... KO ..., za 2012, 2013, 2014. i 2015. godinu, isplati iznos od po 358.385,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 13.09.2018. godine kao dana presuđenja, pa do konačne isplate i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužilaca je dozvoljena, primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa nije bilo uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), pa je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su suvlasnici sa udelom od po 1/3 katastarske parcele br. ..., upisane u LN br. ... KO ..., ukupne površine 26,68 ari. Predmetna parcela nalazi se neposredno uz gradsku deponiju, na udaljenosti od oko 100 metara, ispod velikog zida deponije. Zbog slivanja otpadnih voda i širenja neprijatnih mirisa sa deponije, parcela tužilaca je potpuno zagađena i neupotrebljiva za bilo koju namenu, a tužioci su onemogućeni da obrađuju svoju parcelu i da se bave poljoprivrednom proizvodnjom. Pre izgradnje deponije vlasnici susednih parcela, kao i pravni prethodnici tužilaca, pa i sami tužioci, uzgajali su poljoprivredne kulture kao što su krompir, pasulj, mladi luk i drugo. Nakon izgradnje deponije, parcela tužilaca je urasla u korov i na njoj se ništa ne sadi. Visina štete koju su tužioci pretrpeli u periodu od 2012. godine do 2015. godine utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke u ukupnom iznosu od 716.770,00 dinara, odnosno u iznosu od po 358.385,00 dinara za svakog tužioca pojedinačno.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da tužiocima pripada pravo na naknadu štete u visini određenoj u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka poljoprivreden struke, zbog nemogućnosti da predmetnu parcelu obrađuju na način kako su to činili tužioci i njihovi pravni prethodnici u periodu pre izgradnje gradske deponije, jer je nakon izgradnje deponije parcela tužilaca postala neupotrebljiva za bilo koju namenu zbog štetnih imisija koje se šire sa deponije, a za koju štetu je odgovoran tuženi, pa je primenom odredbi člana 154. stav 1, 155. i 156. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da isplati tužiocima iznos od po 358.385,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.09.2018. godine, kao dana presuđenja pa do konačne isplate. Prvostepeni sud je, kao neosnovan, odbio i prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, ocenivši da se tuženi, kome je povereno vršenje poslova komunalne delatnosti, ne može osloboditi odgovornosti za štetu koju su tužioci pretrpeli usled štetnih imisija koje potiču sa deponije, u smislu člana 42. stav 2. u vezi člana 3., 4. i 5. stav 1 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Prema stanovištu drugostepenog suda pogrešno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima kada je izveo zaključak da su tužioci pretrpeli štetu u vidu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti obrade parcele, jer se izmakla korist može priznati samo ako je sasvim sigurno da nije ostvarena, a ista mora biti i konkretno dokazana. Po oceni drugostepenog suda nije dovoljno da tužioci dokažu kolika se korist mogla očekivati od korišćenja stvari, već je nužno da dokažu i koji se dobitak mogao osnovano i izvesno očekivati prema redovnom toku stvari, a čije ostvarenje je sprečio štetnik svojom radnjom, što ovde nije bio slučaj zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom tužilaca se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete.

Prema članu 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Prema stavu 2. svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica.

Članom 4. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari, dok je stavom 2. propisano da je zabranjeno vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno ili priznato.

Članom 5. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti, kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i sl.) preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta.

Prema članu 42. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi način a ne oduzimanjem stvari, vlasnik, odnosno pretpostavljeni vlasnik, može tužbom zahtevati da to uznemiravanje prestane. Prema stavu 2. kada je uznemiravanjem iz stava 1. ovog člana prouzrokovana šteta, vlasnik ima pravo da zahteva naknadu štete po opštim pravilima o naknadi štete.

Odgovornost tuženog proizlazi iz činjenice da je tuženi pravno lice – javno komunalno preduzeće osnovano Odlukom Skupštine grada Niša radi obavljanja poslova od opšteg interesa, odnosno poslova komunalne delatnosti na području grada Niša. Poslovi komunalne delatnosti u koje spadaju i upravljanje komunalnim otpadom, njegovo sakupljanje, odvoženje, tretman i bezbedno odlaganje, kao i upravljanje, saniranje i zatvaranje deponije, bliže su uređeni odredbama Zakona o komunalnim delatnostima i Statutom tuženog. Izvedenim dokazima nesumnjivo je utvrđeno da tuženi nije adekvatno obavljao poverene poslove, te nije bezbedno odlagao otpad, održavao i sanirao deponiju, pa je usled štetnih imisija sa deponije koja je u nadležnosti tuženog i njihovim širenjem na parcelu tužilaca prouzrokovana šteta. S toga je pravilno prvostepeni sud odbio kao neosnovan istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog i ocenio da se tuženi, iako nije vlasnik nepokretnosti sa koje potiču štetne imisije, ne može osloboditi od odgovornosti za štetu koju su tužioci pretrpeli usled štetnih imisija, u smislu člana 42. stav 2. u vezi člana 3., 4. i 5. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ovo iz razloga što svoju registrovanu delatnost tuženi nije obavljao u skladu sa Zakonom o komunalnim delatnostima i Statutom tuženog, pa je kao posledica propusta na strani tuženog u obavljanju poverenih delatnosti za tužioce nastala šteta.

Prema opštem principu subjektivne odgovornosti za štetu, sadržanom u odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema stavu 2. istog člana za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu. Članom 155. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

Odredbom člana 184. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu.

Odredbom člana 185. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu. Kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće ili sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete. Sud će dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kada on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. tog člana pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva je naknada štete koju tužioci trpe jer su, usled štetnih imisija i zagađenja koji potiču sa deponije, koja je u nadležnosti tuženog, onemogućeni da predmetnu parcelu koriste na način kako su to pre izgradnje deponije činili njihovi pravni prethodnici, kao i sami tužioci. Izvedenim dokazima nesumnjivo je utvrđeno da je zbog štetnih imisija koje potiču sa deponije, parcela tužilaca, koja je po kulturi poljoprivredno zemljište – njiva, potpuno zagađena i neupotrebljiva za bilo koju namenu, a oranični sloj parcele je potpuno uništen. Do izgradnje deponije, pravni prethodnici tužilaca, obrađivali su predmetnu parcelu i uzgajali određene poljoprivredne kulture (krompir, pasulj, mladi luk i drugo) u čemu su učestvovali i tužioci. Međutim, nakon izgradnje deponije, a zbog zagađenosti i zatrovanosti zemljišta, parcela tužilaca se ne obrađuje, zarasla je u korov i na njoj se ništa ne gaji više od 20 godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni revizijskog suda nije sporno da u konkretnom slučaju postoji uzročno-posledična veza između postupanja tuženog i nastale materijalne štete po tužioce, a da šteta koju tužioci trpe ima karakter izmakle koristi, odnosno neostvarene imovinske dobiti koja se u konkretnom slučaju po redovnom toku stvari osnovano mogla očekivati, a koja je izostala usled štetnikove radnje. Ovo iz razloga jer su tužioci usled štetnih imisija i zagađenja koji potiču sa deponije prestali da obrađuju svoju parcelu – njivu i da na njoj gaje poljoprivredne kulture i tako ostvaruju prinose, što su do izgradnje deponije činili pravni prethodnici tužilaca, a u čemu su učestvovali i sami tužioci. S toga je, suprotno stanovištu drugostepenog suda, pravilno prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da tužiocima naknadi štetu u vidu izmakle koristi zbog nemogućnosti obrade predmetne parcele jer je ista neupotrebljiva zbog štetnih imisija sa deponije u nadležnosti tuženog, srazmerno suvlasničkim udelima tužilaca i u visini koja je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke, saglasno članu 3, 4, 5. i 42. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i članu 154, 155, 184, 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni kasacioni sud je preinačio odluku drugostepenog suda o troškovima postupka, shodno konačnom uspehu tužilaca u sporu i potvrdio odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u stavu drugom izreke prvostepene presude, donetu primenom člana 153, 154. i 163. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Kako su tužioci uspeli u postupku po reviziji, to je Vrhovni kasacioni sud, saglasno članu 153, 154. i 165. ZPP, obavezao tuženog da tužiocima naknadi troškove revizjiskog postupka u ukupnom iznosu od 191.470,00 dinara i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudsku taksu na reviziju u iznosu od 75.970,00 dinara i sudsku taksu na odluku o reviziji u iznosu od 97.500,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić