.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1947/2021
26.05.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA sa boravištem u ..., čiji je punomoćnik Jovan Ćirić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde - Apelacioni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zrenjaninu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6287/19 od 05.02.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 26.05.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6287/19 od 05.02.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6287/19 od 05.02.2021. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Pančevu P 480/18 od 14.05.2019. godine, kojom je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj na ime naknade štete isplati iznos od 6.028.321,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.07.2017. godine do isplate, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara. Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku- ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je protiv tužene podnela tužbu sa zahtevom za naknadu štete koja je nastala s obzirom da je pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P 1781/12 vođena parnica po tužbi BB iz ..., protiv ovde tužilje, radi naknade za izvršena ulaganja na stambenoj zgradi tužilje koja se nalazi u ..., u ulici ... broj .., upisana u LN broj .. KO ..., te da je presudom Osnovnog suda u Pančevu P 1781/12 od 09.07.2015. godine odbijen tužbeni zahtev u celosti kao neosnovan, dok je po žalbi tužioca Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž 5875/15 od 02.11.2016. godine preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev obavezavši tužilju da BB na osnovu ulaganja isplati iznos od 4.984.140,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.07.2015. godine do isplate. Po podnetom predlogu za prinudno izvršenje BB Osnovni sud u Pančevu je doneo rešenje o izvršenju Ii 33/17 od 02.02.2017. godine, na osnovu kojeg je javni izvršitelj Filip Stanković iz ... doneo Zaključak o sprovođenju rešenja Ii 15/17 od 13.03.2017. godine na nepokretnosti izvršnog dužnika ovde tužilje i to na predmetnoj stambenoj zgradi. Nakon izvršene procene javni izvršitelj je Zaključkom utvrdio da vrednost nepokretnosti iznosi 6.028.321,00 dinara, nakon čega je izvršeno javno nadmetanje dana 16.06.2017. godine i nepokretnost prodata za početnu cenu u iznosu od 4.219.824,70 dinara, a javni izvršitelj Filip Stanković doneo je Zaključak o dodeli nepokretnosti VV nakon uplate izlicitirane cene, te Zaključak o predaji u posed te nepokretnosti. Međutim, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 459/17 od 09.06.2017. godine, preinačena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5875/15 od 02.11.2016. godine i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu P 1781/12 od 09.07.2015. godine, zbog čega je tužilja podnela predlog za protivizvršenje i Osnovni sud u Pančevu je doneo rešenje o protivizvršenju, a u postupku protivizvršenja javni izvršitelj nije uspeo od BB da naplati bilo šta, jer imenovani ne poseduje ni pokretne, ni nepokretne stvari, i u međuvremenu se razveo od VV, a svoju preduzetničku radnju preneo je na drugo lice i računi su mu u bankama blokirani zbog čega je tužilja pretrpela veliku štetu koja je za nju nastala.
Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje, jer tužilja nije dokazala osnov odgovornosti tužene, odnosno u čemu bi se sastojao nezakonit rad državnih organa, te nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 172. i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 6. Zakona o sudijama.
Odredbom člana 142. stav 2. Ustava Republike Srbije, propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.
Odredbom člana 22. stav 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ broj 116/08... 47/17), propisano je da je sudija slobodan u zastupanju svog shvatanja, utvrđivanju činjenica i primeni prava, u svemu o čemu odlučuje; a stavom 2. istog člana da sudija nije dužan da ikome, pa ni drugim sudijama i predsedniku suda, objašnjava svoja pravna shvatanja i utvrđeno činjenično stanje, izuzev u obrazloženju odluke ili kada to zakon posebno nalaže.
Odredbom člana 6. stav 1. istog Zakona, propisano je da Republika Srbija odgovara za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom.
Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja i citiranih zakonskih odredbi, Vrhovni kasacioni sud je na stanovištu da je pravilna odluka nižestepenih sudova kojim je odbijen tužbeni zahtev. Naime, odgovornost za štetu koju prouzrokuje sudija postoji kada je šteta prouzrokovana nezakonitim (postupanje protivno zakonu ili drugom propisu, odnosno propuštanjem da se zakon ili drugi propis primeni) ili nepravilnim (činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu i interesu nekog lica) radom sudija. Dakle, postupanje organa koji je u skladu sa zakonskim propisima ili u okviru njegovih ovlašćenja ne može predstavljati ni nepravilan ni nezakonit rad. Čak i pogrešna primena odgovarajuće zakonske norme ili eventualno pogrešna procena ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke ne predstavlja sama po sebi povredu dužnosti u vršenju funkcije tog organa za koju bi država odgovarala. Ustav Republike Srbije garantuje samostalnost i nezavisnost u suđenju, odnosno izražavanje mišljenja prilikom donošenja odluke, za koju sudija ni na koji način ne može odgovarati. Iz tih razloga pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev neosnovan, s obzirom da tužilja nije dokazala da je postojao nezakonit rad državnih organa, te su revizijski navodi neosnovani.
Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.
Predsednik veća-sudija
Božidar Vujičić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
