Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u braku od 1978. godine do 2015. godine, i zajednički su upravljali privrednim društvima „VV“ i „GG“. Navedena preduzeća su bila korisnici više kredita, a kao sredstvo obezbeđenja po Ugovoru o poslovnom revolving kreditu od 14.09.2007. godine zaključenim između „VV“ i ..., upisana je hipoteka na zgradi površine 50 m2 i dvorištu, na kp ... KO ... Kao sredstvo obezbeđenja po ugovorima o kreditu istog preduzeća sa bankom ..., služile su menice na ime tužioca, tužene i njihovog sada pokojnog sina, i zaključeni ugovori o jemstvu za iznose kredita od 3.300.000,00 dinara, 30.000 evra i 1.700.000,00 dinara. Parnične stranke su dana 30.03.2012. godine zaključile Sporazum o deobi zajedničke imovine, koji je overen 19.04. iste godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu. Prema ovom sporazumu, hipotekom opterećene nepokretnosti prešle su u tužiočevu isključivu svojinu, i to vikend kuća na ..., apartman na ..., parcela u ... upisana na preduzeće „GG“ i katastarska parcela od 18,45 ari u KO ... Tužena je ovim sporazumom u isključivu svojinu dobila neopterećene nepokretnosti i ostalu imovinu i to zgradu od 48 m2, stambenu zgradu u ... ulici sa kompletnim pokućstvom, poslovnu stambenu zgradu u ..., stambenu zgradu u istoj ulici, i katastarsku parcelu u ... sa tri delimično izgrađena objekta. Nakon javne prodaje hipotekovanih nepokretnosti, bračni odnosi parničnih stranaka su se narušili i tužena nije želela da sa tužiocem zaključi novi sporazum kojim bi se predmetne nepokretnosti vratile u režim zajedničke svojine, niti je pred sudom izjavila koji je pravi motiv zaključenja sporazuma o deobi zajedničke imovine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo sporazum o deobi bračne imovine zaključen između parničnih stranaka.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da parnične stranke spornim sporazumom nisu nameravale da promene svojinsko-pravni režim na nepokretnostima stečenim u braku, već je sporazum zaključen radi zaštite tužene od pritisaka poverilaca u postupcima prinudne naplate potraživanja, budući da su parnične stranke smatrale da će se poverioci namiriti samo iz dela imovine koji je prema navedenom sporazumu pripao tužiocu. Iz navedenog proizilazi da je predmetni sporazum ništav jer nema dopušten osnov, u smislu čl. 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da su sporazumom stranke želele da ograniče imovinu na kojoj bi se poverioci prinudno naplatili, odnosno da bi se poveriocima otežala naplata potraživanja iz ostatka njihove imovine, jer je sporazum zaključen nakon dospelosti obaveza preduzeća „VV“ iz ugovora o kreditima sa poslovnim bankama za koje su parnične stranke jemčile svojom imovinom, odnosno menicama i uspostavljenom hipotekom. S obzirom na navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je navedeni sporazum ništav u smislu člana 103. ZOO i ne proizvodi pravno dejstvo.

Revizijom tužene neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, i da su nižestepeni sudovi pogrešno ocenili iskaza svedoka GG i DD. Suprotno ovim revizijskim navodima tužena je odbila da sudu navede svoje motive za zaključenje predmetnog sporazuma, a iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je namera parničnih stranaka bila da se poverioci naplate samo iz imovine koja je po sporazumu pripala tužiocu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić