Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz mesta ..., Grad ..., čiji je punomoćnik Vladan Pantović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz mesta ..., Grad ..., čiji je punomoćnik Nermin Ajdinović, advokat iz ..., radi tekovine, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4242/18 od 11.09.2018. godine, u sednici održanoj 04.06.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv odluke iz prvog stava izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4242/18 od 11.09.2018. godine.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4242/18 od 11.09.2018. godine u drugom i trećem stavu izreke i predmet vraća istom sudu na ponovno odlučivanje u ukinutom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P 208/18 od 24.04.2018. godine, u prvom stavu izreke, prema tuženom je utvrđeno da je tužilja, po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, vlasnik jedne polovine pomoćnog objekta – magacina koji se nalazi na katastarskoj parceli broj ... upisanoj u LN ... KO ..., zemljišta pod objektom i zemljišta potrebnog za redovnu upotrebu objekta, što je tuženi dužan da prizna i dozvoli tužilji da svoje pravo upiše kod nadležne službe za katastar nepokretnosti. U drugom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se prema tuženom utvrdi da je, po osnovu tekovine, suvlasnik sa polovinom dela kuće koja se nalazi na katastarskoj parceli broj ... upisanoj u LN br. ... KO ... i katastarskih parcela broj .., .., ..., i ..., bliže opisanih u ovom stavu izreke, što je tuženi dužan da prizna i dozvoli tužilji da svoje pravo upiše kod nadležne službe za katastar nepokretnosti. U trećem stavu izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 43.146,56 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4242/18 od 11.09.2018. godine, ispravljenoj rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4242/18 od 16.10.2018. godine, u prvom stavu izreke, žalba tuženog je odbijena i potvrđena prvostepena presuda u prvom stavu izreke. U drugom stavu izreke, žalba tužilje je usvojena i preinačena prvostepena presuda u drugom i trećem stavu izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno prema tuženom da je tužilja po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, suvlasnik sa polovinom dela kuće koja se nalazi na katastarskoj parceli broj ... upisanoj u LN br. ... KO ... i katastarskih parcela broj ..., ..., ..., i .., bliže opisanih u ovom stavu izreke, što je tuženi dužan da prizna i dozvoli tužilji da svoje pravo upiše kod nadležne službe za katastar nepokretnosti. Tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 135.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije protiv odluke iz prvog stava izreke presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđivanja prava svojine podneta je 01.06.2012. godine, a vrednost predmeta spora je u uvodu nižestepenih presuda označena iznosom od 100.000,00 dinara, pa taj iznos predstavlja vrednost spora.

Pošto ukupna vrednost predmeta spora pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je i vrednost predmeta spora odluke iz prvog stava izreke presude ispod cenzusa za izjavljivanje revizije, pa revizija tuženog u odnosu na ovaj deo nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u preostalom delu, primenom člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija u tom delu osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, stranke su zaključile brak 1977. godine i zajednički bračni život su započeli u selu ..., Opština ... u porodičnom domaćinstvu tuženog, gde je tužilja živela sa tuženim, ocem tuženog i njegovim sestrama. Ubrzo nakon zasnivanja bračne zajednice, tužilac je otišao na privremeni rad najpre u ..., zatim u ..., a tužilja je nastavila da živi u porodičnom domaćinstvu tuženog sa ocem tuženog i njegovim sestrama, sve dok se nisu udale. U porodičnoj zajednici karakterističnoj za seoska domaćinstva, tužilja je obavljala sve domaćinske kućne poslove – vodila brigu oko domaćinstva i bavila se poljoprivrednim radovima - obrađivala imanje i čuvala stoku. Tužilja je rodila jedno dete koje je preminulo nakon četvrtog meseca života, a pošto tuženi nije dolazio iz inostranstva, tužilja je otišla kod svog oca gde je živela nekoliko meseci tokom 1982. godine i početkom 1983. godine. Potom se tuženi vratio iz inostranstva i zasnovao zajednicu života sa VV iz ... i to 1982. godine, sa kojom je dobio sina GG 1983. godine. Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru P 74/72 od 23.03.1983. godine, stranke su se formalno razvele da bi tuženi dobio potrebna dokumenta za rad u inostranstvu. Za vreme dok je bračna zajednica stranaka bila prekinuta, a tužilja bila kod svog oca, tuženi je kupio nepokretnosti u KO ... koje su predmet tužbenog zahteva (zemljište i porodičnu stambenu zgradu) i to na osnovu overenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti Ov 121/83 od 28.01.1983. godine u kome je kao kupac označen samo tuženi. Potom je tuženi prekinuo vanbračnu zajednicu sa VV, a tužilja se vratila kod tuženog, te su zasnovali vanbračnu zajednicu. U ovoj vanbračnoj zajednici dobili su troje dece i to DD rođenog 1985. godine, ĐĐ, rođenu 1986. godine i EE, rođenu 1988. godine. Tužilja, deca stranaka, sin tuženog GG i otac tuženog su nastavili da živi na novom kupljenom imanju u selu ... . Tuženi je u toku 1988. godine ponovo otišao u ..., a tužilja nastavila da živi na kupljenom imanju, gde je sama podizala i vaspitavala njihovu zajedničku decu i dete koje je tuženi dobio u vanbračnoj zajednici. Za vreme trajanja vanbračne zajednice između stranaka, sagrađen je pomoćni objekat - magacin koji je takođe obuhvaćen tužbenim zahtevom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev samo u odnosu na nepokretnost stečenu u vreme vanbračne zajednice stranaka – pomoćni objekat – magacin, a odbio tužbeni zahtev u odnosu na sve ostale nepokretnosti. Pritom se pozvao na odredbu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, kojom je propisano da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, predstavlja njihovu zajedničku imovinu, zatim odredbu člana 180. stav 2. istog zakona, kojom je propisano da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, kao i na odredbu člana 191. stav 2. istog zakona, kojom je propisano da se na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika. Polazeći od okolnosti da je presudom Okružnog suda u Novom Pazaru P 74/72 od 23.03.1983. godine brak stranaka razveden, da su potom stranke u toku 1983. godine zasnovale vanbračnu zajednicu u kojoj su dobili troje dece, da su za vreme trajanja ove vanbračne zajednice sagradile sporni pomoćni objekat - magacin, prvostepeni sud je zaključio da, upravo zato što je sagrađen za vreme trajanja zajednice života između stranaka, pomoćni objekat – magacin predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Pošto je sve ostale sporne nepokretnosti (zemljište i porodičnu stambenu zgradu) tuženi kupio u periodu u kojem je došlo do prekida zajednice života između stranaka, odnosno u vreme kada je tužilja napustila tuženog i vratila se kod svog oca, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan u preostalom delu, usled čega je u tom delu odbio tužbeni zahtev.

Pobijanom presudom preinačena je prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, tako što je i u ovom delu usvojen, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tuženog osnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka učinjenu pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 383. stav 3. ZPP.

Naime, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je drugim stavom izreke odbio tužbeni zahtev tužilje, jer je na tuženom bio teret dokazivanja činjenice o njegovoj posebnoj imovini, radi pravilne primene člana 168. Porodičnog zakona i da tuženi nije dokazao da je sporne nepokretnosti stekao od svoje posebne imovine, odnosno isključivo svojim radom i sredstvima. Ovo stoga što je tužilja dokazala da je bila u braku, da je brak razveden 1983. godine iz formalnih razloga kako bi tuženi dobio dokumenta za rad u inostranstvu, da je tužilja doprinosila u sticanju sporne zajedničke imovine pre zaključivanja ugovora o kupoprodaji, da se sama brinula o ocu tuženog, zajedničkoj deci i pastorku, a sredstva obezbeđivala baveći se poljoprivredom i stočarstvom, da su imali tri ili četiri krave, prodavala mleko, kupovala osnovne namirnice za decu i izdržavala ih. Stoga je drugostepeni sud zaključio da sva imovina koja je predmet tužbenog zahteva, shodno članu 171. stav 1. Porodičnog zakona, predstavlja zajedničku imovinu. Po zaključku drugostepenog suda, na osnovu navedene odredbe, bitne okolnosti za određivanje udela supružnika u zajedničkoj imovini nisu samo zarada i drugi prihodi svakog supružnika, već i pomoć jednog supružnika drugom, staranje o deci, vođenje domaćinstva, održavanje imovine i svaki drugi oblik rada i saradnje u upravljanju, održavanju i povećanju zajedničke imovine. Drugostepeni sud je, ceneći sve ove okolnosti koje su među parničnim strankama nesporne, utvrdio da je jednak udeo tužilje i tuženog u sticanju nepokretnosti kupljenih ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti overenim dana 28.01.1983. godine u kome je kao kupac označen samo tuženi, odnosno da i ove nepokretnosti iz ugovora predstavljaju njihovu zajedničku imovinu stečenu za vreme trajanja braka, razvedenog iz formalnih razloga i nastavljenog kao vanbračna zajednica. Takođe je drugostepeni sud zaključio da su tačne tvrdnje tužilje da su nepokretnosti kupljene od sredstava stečenih radom tužilje i tuženog u toku trajanja bračne i vanbračne zajednice od zaključenja braka pa do kupovine predmetnih nepokretnosti 1983. godine. Stoga je drugostepeni sud zaključio da tuženi nije dokazao da sporne nepokretnosti predstavljaju njegovu posebnu imovinu, pa je preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev u celosti.

Međutim, drugostepeni sud je bez otvaranja rasprave svoju odluku zasnovao na činjenicama kojih nema u prvostepenoj presudi i na drugačijoj oceni dokaza. Na ovaj način drugostepeni sud je promenio utvrđeno činjenično stanje, na šta se osnovano ukazuje u reviziji kao i na druge propuste tog suda koji se tiču promene činjeničnog stanja bez održavanja rasprave i ponavljanja izvedenih dokaza.

Imajući u vidu izneto, odnosno da je drugostepeni sud počinio bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. ZPP, jer je bez održane rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrdio prvostepeni sud, a od čega zavisi i pravilna primena odredaba člana 168, člana 171. stav 1, člana 180. stav 2. i člana 191. stav 2. Porodičnog zakona, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, pobijanu odluka ukinuo u drugom i trećem stavu izreke i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će doneti novu odluku o žalbi tužilje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

 

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić