Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 3705/19 od 17.05.2019. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je odredba člana 6. ugovora o kreditu za refinansiranje broj ..., zaključenog dana 22.09.2014. godine između tužioca i tužene, koja glasi: „korisnik kredita se obavezuje da plati raspoređenu fiksiranu naknadu za obradu kreditnog zahteva koja je fiksna, a čiji je ukupan iznos naveden u tabeli, tako što se iznos naknade pripisuje glavnom dugu i otplaćuje u okviru mesečnih anuiteta u periodu otplate kredita“, ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu iznos od 20.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.09.2014. godine do isplate, u roku od osam dana od prijema pisanog otpravka presude. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da nadoknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 24.920,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 11483/19 od 12.03.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda Gž 11483/19 od 15.06.2020. godine i rešenjem Gž 11483/19 od 23.07.2020. godine, ispravljenim rešenjem Gž 11483/19 od 23.10.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 3705/19 od 17.05.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju ima mesta odlučivanju o reviziji tužene izjavljenoj na osnovu navedene zakonske odredbe (posebna revizija), radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz tog razloga odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 22.09.2014. godine zaključile ugovor o kreditu za refinansiranje. Odredbom člana 6. tog ugovora predviđeno je da će kredit biti pušten samo ukoliko korisnik isplati jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 20.250,00 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 103. i 105. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio ništavost odredbe člana 6. označenog ugovora. Po stanovištu tog suda, iz gramatičkog tumačenja odredbe člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima proizilazi da tužena nije imala zakonski osnov da od tužioca, osim kamate, naplati bilo kakve naknade u vezi sa odobrenim kreditom niti da mu zaračunava bilo koje druge troškove. Po odredbama Zakona o bankama, tužena je dužna da sama snosi troškove sopstvenog poslovanja i tu svoju obavezu ne može prevaliti na tužioca, pa se drugačijim postupanjem narušava načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja i načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu. Osim toga, trošak puštanja kredita u tečaj nema ni pravno ni ekonomsko opravdanje, a nije jasno u čemu se taj trošak sastoji i zašto se njegova visina vezuje za visinu kredita.

Po stanovištu drugostepenog suda, nesporno je pravo banke da od korisnika naplati nakande za pruženu uslugu, što važi i za naknadu za obradu kredita, ali samo ako je reč o stvarnim troškovima i pod uslovom da su isti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita ne bude u zabludi o kojim je troškovima reč. S`obzirom da tužena nije dostavila dokaz da je postupila u skladu sa tom obavezom, drugostepeni sud je zaključio da je sporna odredba ugovora ništava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima jer sadrži neodređenu obavezu tužioca, a protivna je i načelu ravnopravnosti stranaka, odnosno savesnosti i poštenja, zbog čega je odbio žalbu tužene banke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbama članova 1065-1068 Zakona o obligacionim odnosima, kojima je uređen ugovor o kreditu, nije bliže regulisano pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove i naknade nastale povodom zaključenja tog ugovora ili koji nastanu tokom njegove realizacije. Zakonom o bankama, kojim je predviđeno da banke mogu obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita), propisano je da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke (član 42) i da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (član 43).

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga predviđa da opšti uslovi poslovanja banke obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima (član 9. stav 3). Taj zakon obavezuje banku da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (ponuda), na način koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (član 17. stav 4). Ponuda se čini na obrascu koji je utvrdila Narodna banka Srbije, Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izradu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 65/11 i 62/18), u kojem su iskazani vrsta i visina troškova koji padaju na teret korisnika kredita.

Iz izloženog sledi da važeći propisi omogućavaju davaocu i korisniku kredita da, u skladu sa načelom autonomije volje (član 10. Zakona o obligacionim odnosima), ugovorom urede pitanje troškova obrade kreditnog zahteva, kao i drugih troškova i naknada u vezi sa svojim kreditnim odnosom. Zato odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik obavezuje da plati troškove obrade kreditnog zahteva nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o tim troškovima koji se iskazuju kroz obračun efektivne kamatne stope. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno ni načelu savesnosti i poštenja iz člana 11. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko je ta obaveza ustanovljena na transparentan način.

U konkretnom slučaju, tužilac je u predugovornoj fazi - uručenjem ponude od 18.09.2014. godine, sačinjene na propisanom obrascu u kojem su iskazani vrsta i visina troškova kredita, pored ostalog i troškovi obrade kreditnog zahteva, obavešten o njihovoj vrsti i visini na način koji zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze. Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označenom Odlukom Narodne banke Srbije nije predviđena obaveza banke da korisniku kredita mora predočiti strukturu ili specifikaciju troškova kako bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Banka je dužna da korisniku pruži informacije i objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ti uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji. Sledstveno tome, specifikacija troškova obrade kredita i opis njihove strukture u ponudi nisu uslov za plaćanje tih troškova. Predmet obaveze korisnika kredita je u dovoljnoj meri određen preciznim određivanjem vrste troškova i njihove visine, pa se zato ne može dovesti u pitanje punovažnost odredbe ugovora o kreditu kojom je korisnik obavezan na plaćanje troškova kredita ni iz razloga propisanog članom 47. Zakona o obligacionim odnosima.

Kod povrede načela jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima mora se voditi računa da se zakonom određuje u kojim slučajevima povreda tog načela povlači pravne posledice, kao i da se povreda načela ekvivalencije prvenstveno odnosi na ugovor u celini, a ne na pojedine njegove odredbe. Iz navedenih razloga, po shvatanju revizijskog suda, osporena odredba ugovora o kreditu nije ništava i zato ne postoji obaveza tužene na restituciju u skladu sa članom 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav jednog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, žalbe i revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, za stupanje na jednom održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, sudsku taksu za žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 2.710,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 5.420,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 8.130,00 dinara. Tuženoj nisu dosuđeni troškovi za sastav odgovora na tužbu i sudsku taksu za taj podnesak, jer se u postupku o sporovima male vrednosti tužba ne dostaavlja tuženom na odgovor (član 472. stav 1. ZPP), pa troškove tog podneska snosi tužena i ne može ih, kao nužne i neophodne za vođenje parnice u toj vrsti spora, naplatiti od suprotne strane bez obzira na ishod postupka.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić