U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Vesne Stanković, Gordane Džakula, Katarine Manojlović Andrić i Jelene Ivanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Pecinjački, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Privredni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 13/21 od 23.06.2021. godine, u sednici održanoj 09.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 13/21 od 23.06.2021. godine.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Beogradu Gžrr1 13/21 od 23.06.2021. godine, tako što se odbija žalba tužioca kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr1 54/20 od 23.11.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda Prr1 54/20 od 27.04.2021. godine.

OBAVEZUJE SE tužilac da naknadi tuženoj troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana od prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr1 54/20 od 23.06.2021. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 27.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da isplati tužiocu iznos od 85.572,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.12.2013. godine, na ime naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužiocu iznos od 6.000,00 dinara, na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 13/21 od 23.06.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr1 54/20 od 23.11.2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 27.04.2020. godine, tako što je obavezana tužena da isplati tužiocu iznos od 85.572,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.12.2013. godine, na ime naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a stavom drugim izreke iznos od 12.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, na ime troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi iz člana 404. ZPP, za odlučivanje o posebnog reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju odgovornosti Republike Srbije za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Stoga je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac bio zaposlen u Privrednom društvu ''Navip'' a.d., Beograd. Iz potvrde Agencije za privredne registre od 19.11.2020. godine, utvrđeno je da je rešenjima od 11.11.1996. godine i 02.07.2002. godine, kao osnivač''Navip'' a.d., Beograd, registrovan društveni kapital i akcionarski kapital, da je Navip a.d u stečaju privatizovan 2001. godine, te da je rešenjem od 09.06.2005. godine preveden u Registar privrednih subjekata i istim rešenjem je kao osnivač registrovan akcijski kapital sa udelom od 100%. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine, nad AD ''Navip'' Beograd otvoren je stečajni postupak u kome je tužilac prijavio svoje potraživanje. Zaključkom o listi utvrđenih potraživanja od 17.12.2013. godine, potraživanje tužioca je priznato u ukupnom iznosu od 85.572,64 dinara u trećem isplatnom redu. Tužilac nije naplatio svoje potraživanje u stečajnom postupku. Rešenje o bankrotstvu stečajnog dužnika doneto je 11.06.2015. godine (stečajni dužnik je prethodno bio u postupku reorganizacije) i nakon toga je započet postupak prodaje imovine, a tokom 2016, 2017, 2018 i 2019. godine, stečajni upravnik je sproveo više javnih prodaja i unovčio deo imovine stečajnog dužnika. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 861/19 od 14.06.2019. godine, usvojen je prigovor tužioca i utvrđeno da je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod br. St 268/2012, povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, primenom odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (''Službeni glasnik RS'' br. 40/15), imajući u vidu da je predmet spora naknada imovinske štete koju je tužilac pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja nad preduzećem ''Navip'' a.d., u odnosu na koje tužilac ima neizmireno potraživanje koje je priznato zaključkom o listi potraživanja od 17.12.2013. godine. Naime, ne postoji uzročno-posledična veza između radnji tužene i štete koju tužilac trpi, s obzirom da se ne radi o preduzeću sa pretežnim društvenim kapitalom.

Suprotno stavu prvostepenog suda, drugostepeni sud je ocenio da je tužilac dokazao uzročno-posledičnu vezu između radnji tužene i nastale štete, s obzirom da da stečajni upravnik nije vršio prodaju imovine stečajnog dužnika radi isplate potraživanja stečajnog poverioca, već je prodaju vršio selektivno radi namirenja redovnih troškova i dugovanja po osnovu javnih prihoda, pa kako su prošli svi razumni rokovi za okončanje stečajnog postupka i naplatu potraživanja tužioca, zbog takvog postupanja suda i stečajnog poverioca, tužilac je pretrpeo štetu za koju odgovara Republika Srbija.

Drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda do 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu u stečajnom postupku koji je otvoren 15.05.2012. godine. Međutim, tužena nije dužna da tužiocu naknadi predmetnu štetu nastalu zbog nemogućnosti naplate njegovog potraživanje u stečajnom postupku, pošto se radi o stečajnom dužniku sa stopostotnim akcijskim udelom i registrovanim akcijskim kapitalom, koje se u većinskom delu nalazi u vlasništvu fizičkih lica. Zakonske mere donete od strane Skupštine Republike Srbije (Zakon o privatizaciji odnosno zakon o svojinskoj transformaciji, koji je više puta menjan i produžavani rokovi) objektivno su onemogućile blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom pa zbog toga, u tom slučaju, postoji objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu pričinjenu zaposlenima prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. To nije slučaj u konkretnoj pravnoj stvari jer je poslodavac tužioca, kako je utvrđeno, privatizovan, te suprotno stavu drugostepenog suda, ne postoji uzročno-posledična veza između radnji tužene i štete koju tužilac trpi, kao ni preduslov za postojanje te uzročno-posledične veze, jer se ne radi o preduzeću sa pretežnim društvenim kapitalom, već o preduzeću koje je privatizovano po Zakonu o svojinskoj transformaciji 02.01.2001. godine, koje nije preduzeće sa pretežnim društvenim kapitalom.

Zbog toga je drugostepena presuda preinačena, tako što je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, pa je na osnovu člana 416 stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Tuženoj koja je uspela u postupku po reviziji i opredelila revizijske troškove, primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 154. ZPP, priznati su troškovi ovog postupka. Visina troškova odmerena je u visini od 18.000,00 dinara na ime nagrade za sastav revizije, primenom Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“ broj 37/21 od 14.04.2021. godine).

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović ,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić