Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1190/19 od 11.05.2020. godine, preinačena je napred navedena prvostepena presuda, tako što je stavom prvim izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je utvrđeno prema tuženom da je ugovorom o poklonu overenim pred Opštinskim sudom u Kragujevcu pod Ov. br. 922/88 od 10.03.1988. godine, zaključenim između sada pok. VV bivše iz ..., kao poklonodavca i tuženog BB kao poklonoprimca, povređeno pravo tužilje na nužnom zakonskom delu na zaostavštini pok. VV, pa se ugovor o poklonu Ov. br. 922/88 redukuje tako što se utvrđuje da tužilja ima pravo svojine sa udelom od 1/16 na porodičnoj stambenoj kući u ulici ..., sada na kp. br. ..., ranije na kp. ... i kp. ..., upisano u LN ... KO ..., a koja se sastoji iz objekata navedenih u stavu prvom i drugom prvostepene presude, što je tuženi dužan da trpi i dozvoli uknjižbu svih prava tužilje u odgovarajućim javnim knjigama. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 231.200,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1190/19 od 02.09.2020. godine, odbijen je kao neosnovan predlog tužilje za donošenje dopunske presude u predmetu Gž 1190/19.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je preko svog punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Protiv navedenog drugostepenog rešenja, tužilja je lično izjavila žalbu i reviziju preko punomoćnika, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...57/14) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pokojna VV (majka parničnih stranaka) je sa sada pokojnim GG (ocem tuženog) zasnovala vanbračnu zajednicu 1962. godine, a brak su zaključili 1965. godine. Iz prethodnih brakova sada pok. VV imala je kći sada pok. DD i sina sada pok. ĐĐ (blizanac sa tužiljom). Pre braka sa sada pok. majkom parničnih stranaka, otac tuženog GG i njegova prva supruga su kao kupci zaključili ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti i isti overili pred Sreskim sudom u Kragujevcu Ov. 2526/56 od 20.07.1956. godine, a predmet istog su kp. ... i kp. ... i kuća sa tri odeljenja i zgrada od slabog materijala sa dva odeljenja sa dvovlasničkim krovom, garaža i letnja kuhinja sa ostalim prostorijama u dubini placa, po ostatku izvršene eksproprijacije. Nakon razvoda sa prvom suprugom GG je na osnovu poravnanja stekao pravo svojine na celini predmetnih nepokretnosti i to predstavlja njegovu posebnu imovinu koju je uneo u vanbračnu, a onda i bračnu zajednicu sa drugom suprugom VV – majkom parničnih stranaka, nakon čega su oni zajedničkim radom uvećali vrednost postojeće nepokretnosti, kao posebne imovine pokojnog GG. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđena je vrednost ranije postojećeg objekta u odnosu na sadašnju vrednost nepokretnosti i učešće vrednosti doprinosa u ukupnoj vrednosti objekta od 16,96%, od čega je udeo u sticanju sada pok. VV utvrđen sa 8,48%. U ostavinskom postupku iza smrti svog supruga, VV nije istakla zahtev za utvrđenje bračne tekovine – njen udeo, pa je rešenjem O br. 739/86 od 24.07.1986. godine dopunjeno rešenjem O br. 793/86 od 02.09.2005. godine, zajedno sa sinom ovde tuženim BB oglašena za zakonskog naslednika na po ½ zaostavštine pokojnog GG, koju čine predmetne nepokretnosti. Ugovorom o poklonu Ov. 992/88 od 10.03.1988. godine VV je svoju polovinu nasleđene nepokretnosti poklonila svom sinu BB. Drugu imovinu nije imala. Tuženi je u odgovoru na tužbu priznao tužbeni zahtev tužiljama u pogledu nužnog naslednog dela od po 1/6 na predmetnim nepokretnotima (tužbu je pored tužilje AA prvobitno podnela i njena sestra DD, koja je preminula u toku parnice, pa je u odnosu na nju prekinut postupak).

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje zaostavštine po osnovu sticanja u braku sada pok. VV i utvrđenje da je navedenim ugovorom o poklonu povređeno pravo tužilje na nužni zakonski deo, a da shodno članu 211. ZPP tužbom nisu obuhvaćeni svi nužni naslednici pokojne VV (nije utvrđeno da li pokojna DD ima potomke) zbog čega je u stavu prvom izreke presude odbio tužbeni zahtev za utvrđenje zaostavštine pokojne VV; u stavu drugom izreke, odbio je tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi povreda tužilje na nužnom naslednom delu (pri čemu je zauzeo pravni stav da je priznanje tužbenog zahteva od strane tuženog u tom delu suprotno odredbi člana 3. stav 3. ZPP, odnosno odredbi člana 211. ZPP) i u stavu trećem odlučio je o troškovima parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je zaključio da je navedeni pravni stav prvostepenog suda pogrešan, jer u odnosu na oba tužbena zahteva u ovoj parnici nema zakonskog imperativa da svi naslednici moraju biti u aktivnoj procesnoj zajednici označeni kao tužioci, pa u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 211. ZPP. Dalje je Apelacioni sud zaključio da se tužbeni zahtev sastoji iz dva navedena zahteva, o kojima je prvostepeni sud odlučio u stavu prvom i stavu drugom izreke, ali da Apelacioni sud nije vezan pravnim osnovom prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu koji u konkretnom slučaju suštinski predstavlja jedan zahtev, pa je preinačio prvostepenu presudu i odlučio kao u izreci pobijane presude usvajanjem tužbenog zahteva tužilje i utvrđenjem da joj je povređen nužni nasledni deo za 1/16 predmetnih nepokretnosti, u kom delu tužilja ima pravo svojine i u kom delu se redukuje ugovor o poklonu, sa pozivom na odredbe člana 43, 44. i 59. stav 2. Zakona o nasleđivanju.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je pogrešno primenio odredbu člana 194. stav 4. i odredbu člana 386. ZPP, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Odredbom člana 3. stav 1. ZPP propisano je da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku.

Odredbom člana 192. stav 4. ZPP propisano je da će sud da postupi po tužbi iako tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega.

Odredbom člana 386. ZPP propisano je da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će da zaključi da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici (stav 1). Drugostepeni sud ispituje presudu i u delu u kome se žalbom ne pobija, ako je to propisano posebnim zakonom (stav 2). Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1. – 3, 5, 7. i 9. kao i na pravilnu primenu materijalnog prava (stav 3). Na prekoračenje tužbenog zahteva, drugostepeni sud pazi samo na zahtev stranke (stav 4).

Tužbeni zahtevi se identifikuju po tužbenom predlogu (petitumu) i po činjenicama na kojima se taj predlog zasniva (činjenični osnov tužbenog zahteva). Sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahteva, ali je zato vezan za činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev. To dalje znači da pravni osnov tužbenog zahteva opredeljuje relevantno materijalno pravo i zato mora biti identifikovan pre utvrđenja činjenica od kojih zavisi osnovanost zahteva.

Iz navedenog proizilazi da pravni osnov tužbenog zahteva mora biti identifikovan u prvostepenom postupku na koji se odnosi odredba člana 192. stav 4. ZPP, a da drugostepeni sud u postupku po žalbi mora da odluči u svemu u smislu navedene odredbe člana 386. ZPP (u vezi sa članom 3. stav 1. ZPP) što je u konkretnom slučaju izostalo, jer drugostepeni sud nije odlučio o odluci prvostepenog suda u stavu prvom izreke presude, već je odlučio o žalbi samo o drugom delu tužbenog zahteva u stavu drugom izreke i o odluci o troškovima postupka u stavu trećem izreke.

Osim navedenog, Vrhovni kasacioni sud ukazuje drugostepenom sudu i na osnovane revizijske navode tuženog da isti nije cenio priznanje tužbenog zahteva u pisanom odgovoru na tužbu od 16.03.2006. godine, te da li je zaista reč o priznanju tužbenog zahteva ili dela tužbenog zahteva, što će biti od uticaja na pravilnu primenu odredaba članova 153, 154. i 157. ZPP pri donošenju pravilne i zakonite odluke o troškovima parničnog postupka.

Sa iznetih razloga drugostepena presuda je morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu presudu.

Sa iznetih razloga primenom člana 415. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke rešenja.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene žalbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da ista nije dozvoljena protiv pobijanog rešenja drugostepenog suda kojim je odbijen predlog tužilje za donošenje dopunske presude u predmetu Gž 1190/19.

Naime, odredbom člana 399. stav 4. ZPP propisano je da protiv drugostepenog rešenja nije dozvoljena žalba izuzev protiv rešenja iz člana 186, člana 188. stav 1, člana 189, člana 243. stav 1. člana 257. stav 1. i 2, člana 267. stav 1.-3, člana 272, člana 333. stav 1. i člana 334. stav 1. ovog Zakona.

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da se navedeni izuzeci o dozvoljenosti žalbe na drugostepeno rešenje ne odnose na pobijano rešenje drugostepenog suda.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužilje protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1190/19 od 02.09.2020. godine, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 420. ZPP propisano je kada stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda, a u konkretnom slučaju podneta revizija tužilje ne ispunjava i uslove propisane odredbom člana 420. ZPP, jer se ne radi o rešenju kojim je postupak pravnosnažno okončan, niti o drugim situacijama u kojima je revizija protiv drugostepenog rešenja dozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 401. stav 1. tačka 1. i člana 413. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić