Tuženi i umešač su podneli odgovore na reviziju, sa predlogom da se ista odbije kao neosnovana, a tužilac obaveže da tuženom naknadi troškove postupka povodom tog pravnog leka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, umešač (sestra tužioca) je tokom 2004. godine pozajmila tuženom iznos od 40.000 evra, bez tačno ugovorenog roka vraćanja pozajmice. Ugovarači su tada postigli i dogovor da će tuženi, osim pozajmljenog novca, isplatiti umešaču i deo dobiti koju ostvari u poslu za koji je uzeo pozajmicu. Tuženi je do 2011. godine umešaču vratio deo pozajmice u iznosu od 7.000 evra. Tokom te godine umešač je, po nagovoru tužioca, predložila tuženom da sačine pisani ugovor o zajmu i tada su konstatovali da postoji obaveza tuženog u visini od 86.100 evra. Po dogovoru tuženog, umešača i tužioca ugovor o zajmu su 02.11.2011. godine zaključili tužilac kao zajmodavac i tuženi kao zajmoprimac, na iznos pozajmice od 86.100 evra sa rokom vraćanja od osam meseci - do 01.07.2012. godine, bez kamate. Potpisi ugovarača overeni su kod suda pod Ov. .../... . Tuženi i umešač su naknadno izvršili preračun dugovanja i utvrdili da postoji dug u iznosu od još 4.000 evra, za koji je između tužioca i tuženog takođe zaključen pisani ugovor o zajmu od 15.06.2012. godine sa rokom vraćanja najkasnije do 01.10.2012. godine. Uz svaki ugovor tuženi je potpisao i priznanice od 02.11.2011. godine na iznos od 8.714.577,06 dinara i od 15.06.2012. godine na iznos od 469.504,40 dinara. Tuženi je u narednom peridu od pet godina, do kraja 2016. godine, vraćao zajam tako što je tužiocu predavao novac u gotovini koji je on nakon toga predavao umešaču. Od početka 2017. godine, nakon saznanja umešača da tužilac zadržava novac koji mu je tuženi predavao, tuženi novac isplaćuje umešaču lično i on je svoj dug na taj način u celosti isplatio.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je predmet ugovora o zajmu bilo potraživanje umešača, tako da je tim ugovorima i priznanicama simulirano da tuženi duguje tužiocu ono što je, po osnovu pozamice primljene tokom 2004. godine, dugovao umešaču. Iz tih razloga, po stanovištu sudova, ugovori o zajmu nemaju svoj osnov i radi se o prividnim ugovorima koji nemaju dejstvo među ugovornim stranama, zbog čega su to ništavi pravni poslovi u smislu člana 103. stav 1. u vezi sa članovima 52. i 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako da ne postoji obaveza tuženog na izmirenje obaveze iz tih ugovora.

Izloženo pravno stanovište prihvata i revizijski sud, zbog čega tužiočeve navode o pogrešnoj primeni materijalnog prava smatra neosnovanim.

Odredbom člana 51. Zakona o obligacionim odnosima propisano je: da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav prvi); da je osnov nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav drugi); da se pretpostavlja da obaveza ima osnov iako nije izražen (stav treći). Prema članu 52. tog zakona, ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav. Osnov ugovora je neposredan, tipični pravni cilj koji ugovornik želi postići preuzimanjem obaveze prema drugoj ugovornoj strani. Osnov ugovora pruža pravno objašnjenje zbog čega je on zaključen i kojim razlozima su ugovornici bili podstaknuti na zaključenje ugovora. Kod ugovora o zajmu, obaveza zajmoprimca da zajam vrati ima svoj osnov u obavezi zajmodavca da zajam da. U konkretnom slučaju, ugovori o zajmu koje su stranke zaključile nemaju svoj osnov jer tužilac nije dao novac na zajam tuženom, pa zato ne postoji ni osnov obaveze tuženog da mu pozajmljeni iznos vrati.

Nisu osnovani ni navodi tužioca da su nižestepeni sudovi propustili da primene član 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer ugovori o zajmu prikrivaju ugovor o upućivanju (asignaciji). Ovim navodima tužilac potvrđuje da on novac nije pozajmio tuženom, već da u odnosu na njega istupa kao primalac uputa (asignatar), ovlašćen da u svoje ime primi ispunjenje obaveze tuženog iz ugovora o zajmu zaključenog sa umešačem - zajmodavcem. Međutim, po stanovištu revizijskog suda, u ovom slučaju se ne radi o toj vrsti pravnog posla. Prema članu 1020. Zakona o obligacionim odnosima, upućivanjem (asignacijom) jedno lice - uputilac (asignant) ovlašćuje drugo lice - upućenika (asignata) da za njegov račun izvrši nešto određenom trećem licu, primaocu uputa (asignatar), a ovoga ovlašćuje da ispunjenje primi u svoje ime. U konkretnom slučaju, umešač nije ovlastila tužioca da izvršenje obaveze koju tuženi ima prema njoj po osnovu date pozajmice primi u svoje ime. Tužilac je od zaključenja ugovora o zajmu pa sve do kraja 2016. godine novac primljen od tuženog predavao umešaču, što znači da ispunjenje obaveze tuženog nije primio u svoje ime, već u ime umešača.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi tuženog za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni. Zbog toga je njegov zahtev za naknadu tih troškova odbijen i na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa članom 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić