Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1524/20 od 30.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u prvom stavu izreke; stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u drugom i trećem stavu izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete, pored iznosa dosuđenih prvostepenom presudom, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od još 130.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od još 42.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od još 27.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 04.03.2020. godine do isplate, i na ime naknade troškova postupka iznos od 230.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate; stavom trećim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pozivajući se na odredbe člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije izjavljene protiv prvog stava izreke pobijane presude na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj. O tužiočevom zahtevu u predmetnom delu sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Stoga u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud, je primenom člana 404. stava 1. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv prvog stava izreke pobijane presude, primenom člana 410. stava 2. tačke 5) ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stava 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade nematerijalne štete podneta je 12.12.2011. godine, a preinačena 10.03.2014. godine. Pobijana drugostepena presuda doneta je 30.09.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iz prvog stava izreke iznosi 231.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kojem vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000,00 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija izjavljena protiv prvog stava izreke pobijane presude nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u drugom i trećem stavu izreke u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 08.03.2009. godine odigrana je košarkaška utakmica između KK Beovuk 72 iz Beograda i KK Sloboda iz Užica. Domaćin i organizator sportske priredbe bio je tuženi. Košarkaška utakmica se odigrala u sportskoj hali u Šumicama na Voždovcu u Beogradu. Na utakmici je došlo do sukoba i tuče između igrača međusobno i između igrača i navijača.

Na početku sukoba između igrača dve ekipe na terenu tužilac je pokušavao da smiri aktere sukoba. Jedan igrač iz tužiočevog tima je dobio jak udarac od igrača tuženog, nakon čega je tužilac udario jednog igrača tuženog. Nakon izbijanja sukoba na terenu između igrača, na teren je iz gledališta ušlo oko 20 navijača tuženog i uzelo učešće u tuči. Na tužioca se zatrčao navijač tuženog i udario ga. Tužilac je od udarca pao, a potom ga više lica udara. Od daljih fizičkih napada navijača tuženog, tužioca je zaštitio direktor tužiočevog kluba BB tako što se bacio telom na tužioca.

Tužilac je zadobio tešku telesnu povredu u vidu nagnječenja sa desne i leve strane glave i teškog potresa mozga. Usled zadobijenih povreda kod tužioca je došlo do umanjenja životne aktivnosti od 10%. Tužilac je trpeo fizičke bolove i strah čiji su intenzitet i trajanje navedeni u obrazloženju pobijane presude.

Prema stanovištu nižestepenih suda, tuženi je odgovoran za nastalu štetu kao organizator utakmice jer nije obezbedio dovoljan broj pripadnika MUP i redara koji bi bili u mogućnosti da spreče potencijalni sukob. Tužilac je doprineo nastanku štete 30% jer je i sam bio učesnik tuče. Drugostepeni sud je povisio iznose dosuđene prvostepenom presudom imajući u vidu vrstu i težinu zadobijenih povreda.

Prvostepeni sud je utvrdio sve bitne činjenice savesno ceneći svaki dokaz zasebno i sve dokaze kao celinu. Razlozi koje je prvostepeni sud naveo za utvrđene činjenice su saglasni sadržini izvedenih dokaza. Stoga nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Iz odredaba člana 181. u vezi člana 154. stava 3. ZOO proizlazi da je tuženi odgovoran za naknadu štete nastale usled nereda na utakmici po principima objektivne odgovornosti. Baš zbog toga što utakmica okuplja veći broj ljudi, odredbama člana 181. ZOO posebno je predviđena odgovornost organizatora utakmice za štetu koja može nastati usled izvanrednih okolnosti, a samim tim i usled nereda na terenu i u gledalištu. Iz tog razloga tuženi, kao organizator utakmice, odgovara bez obzira na krivicu, pa i u sitaciji kada je preduzeo sve mere obezbeđenja propisane odredbama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Shodno navedenom, nižestepeni sudovi su pravilno obavezali tuženog da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu, pa suprotni revizijski navodi nisu osnovani.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je doprinos tužioca nastanku štete viši od 30%. Nižestepeni sudovi su na osnovu pravilne primene člana 192. u vezi člana 205. ZOO utvrdili da je tužiočev doprinos nastanku štete 30 % jer nije zadobio povrede samo u odbrani, već je i aktivno učestvovao u tuči.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu člana 200. ZOO. Imajući u vidu procenat umanjenja životne aktivnosti, posledice koje tužilac trpi u svakodnevnom životu, intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha i doprinos tužioca nastaloj šteti, pobijanom presudom je, na osnovu pravilne primenjene člana 200. ZOO, određen iznos naknade štete po svim vidovima. Dosuđenim iznosima ne pogoduje se težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom ustanovljavanja prava na naknadu nematerijalne štete, već se doprinosi psihičkoj stabilnosti oštećenog uprkos pretrpljenoj šteti. Činjenice o umanjenju životne aktivnosti i posledicama umanjenja utvrđene su na osnovu nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke koji je jedino podobno dokazno sredstvo za utvrđivanje tih činjenica. Stoga se neosnovano revizijom ističe da nastavak tužiočeve karijere ukazuje na to da nije došlo do umanjenja životne aktivnosti.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u trećem stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 153. ZPP, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka jer nije uspeo u ovom postupku.

Predsednik veća-sudija

Jasmina Stamenković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić