Pravnosnažnim rešenjem, odbijen je zahtev predlagača za rehabilitaciju kojim je tražio da se utvrdi da je ništava presuda Vojnog suda u Nišu IK 84/94 od 04.02.1994. godine, u smislu člana 137. Ustava Savezne republike Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 1/92), uz zaključak prvostepenog suda da navedena presuda na koju predlagač nije izjavio žalbu, nije protivpravna, budući da je doneta u skladu sa tada važećim prinudno-pravnim propisima i međunarodnim konvencijama. Predlagač je osuđen za krivično delo zbog neizvršenja naređenja da primi i obuče vojničku uniformu iz člana 201. stav 1. KZ SRJ, budući da se odazvao na odsluženje vojnog roka, da je bio stacioniran u okviru kasarne, a da mu nije naređeno da preuzme oružje i učestvuje u vojnim aktivnostima, te da se naređenje pretpostavljenog nije odnosilo na radni zadatak vezan za upotrebu oružja. Dodatni argument je i činjenica da predlagač svojevremeno nije izjavio žalbu na navedenu presudu Vojnog suda u Nišu IK 84/94 od 04.02.1994. godine, jer je već maja iste godine stupio na snagu Zakon o Vojsci Jugoslavije koji je uveo prigovor savesti kao pravnu kategoriju, omogućavajući da se vojna obaveza ispuni u civilnoj službi ili bez oružja. Imajući u vidu da pripadnost predlagača verskoj zajednici „jehovini svedoci“ ne opravdava odbijanje služenja vojnog roka, te činjenicu da prilikom poziva za regrutaciju predlagač nije podneo pismeni zahtev nadležnom vojom teritorijalnom organu u kome bi naveo razloge zbog kojih ne želi da služi vojni rok – „prigovor savesti“, koji je mogao da izjavi na osnovu člana 137 Ustava SRJ, što je predlagaču kao aktivnom pripadniku verske zajednice bilo poznato prilikom prijema poziva za regrutaciju, drugostepeni sud je zaključio da se ne može se smatrati da je predlagač osuđen protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, zbog čega je njegov zahtev odbijen u smislu člana 1. Zakona o rehabilitaciji.

Tužilac u reviziji ukazuje na postojanje drugačijih odluka, međutim drugačija odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja zbog čega nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, u cilju razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi sa članom 420. Zakona o parničnom postupku, na čiju primenu upućuje član 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Zakon o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, br. 92/2011) u članu 18. stav 3. propisuje da protiv pravnosnažnog rešenja u postupku rehabilitacije nije dozvoljena revizija.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o postupku rehabilitacije, u kome revizija nije dozvoljena u smislu citirane odredbe člana 18. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, to ni revizija predlagača nije dozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić