Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po osnovu ugovora o radu od 24.10.2016. godine bila u stalnom radnom odnosu kod tuženog na poslovima ..., u odeljenju ... . Pobijanim rešenjem otkazan joj je ugovor o radu, sa pripadajućim aneksima, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu sa danom 28.02.2019. godine uz isplatu otpremnine u iznosu od 25.553,53 dinara, u smislu odredbe člana 158. i 159. Zakona o radu, a određeno je da će se neisplaćena zarada, naknada zarade i druga primanja koja je zaposlena ostvarila do prestanka radnog odnosa isplatiti najkasnije u roku od 30 dana od prestanka radnog odnosa.

Odlukom o utvrđivanju viška zaposlenih od 27.02.2019. godine utvrđeno je da je kod tuženog višak 25 zaposlenih i da su u skladu sa potrebama proizvodnje i obavljanja poslovne delatnosti izvršene promene tehnološke, ekonomske i organizacione strukture od kojih su ekonomske dominante, imajući u vidu kontinuirano stvaranje gubitaka, koji za 2018. godinu iznosi 239.000.000,00 dinara. Prema Izveštaju Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja Beograd od 22.11.2019. godine, u periodu od 01.01.2019. do 30.06.2019. godine tuženi je zaposlio novih 25 radnika, navedenih po imenu i prezimenu.

Uvidom u zdravstveni karton tužilje i Izveštaj Zdravstvenog centra Knjaževac od 18.12.2019. godine utvrđeno je da je tužilja bila na bolovanju u periodu od 19.01.2018. godine do 17.02.2018. godine, od 14.05.2018 do 26.05.2018. godine, od 18.06.2018. do 31.07.2018. godine, od 13.08.2018. godine do 31.08.2018. godine, od 21.09.2018. godine do 05.02.2019. godine, od 08.02.2019. godine do 14.02.2019. godine i u periodu od 21.02.2019. godine pa nadalje.

Iz iskaza tužilje saslušane u svojstvu parnične stranke utvrđeno je da je tužilja bila na bolovanju počev od novembra 2018. godine do kraja februara 2019. godine kada je Konzilijum lekara odredio da radi skraćeno radno vreme od četiri časa dnevno, da smatra da je tuženi na njeno mesto primio drugog radnika, jer to mesto ne može da ostane nepopunjeno, što je poznato jer radi u ... već 40 godina.

Iz iskaza saslušanih svedoka utvrđeno je da su oni od tužilje saznali da je otkaz dobila zbog korišćenja bolovanja, a ne od šefova ili drugih pretpostavljenih. Iz iskaza predstavnika tuženog utvrđeno je da je prilikom donošenja odluke o proglašenju tehnološkog viška tuženi obavestio sindikat, a potom sačinio spisak radnika koji su proglašeni tehnološkim viškom, da su pre toga određeni kriterijumi po osnovu kojih su radnici proglašeni tehnološkim viškom ali da tuženi nije utvrđivao činjenice na koje je bio obavezan članom 3. Odluke od 27.02.2019. godine, a koje su bile od važnosti za utvrđivanje kriterijuma na koje se tuženi u ovom članu Odluke pozvao, odnosno da nije utvrđen radni učinak tužilje, imovno i zdravstveno stanje i broj dece na školovanju.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo iz člana 179. stav 5. tačka 1. i 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) i ocenili da je osnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužilje na rad.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 74/2014) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Članom 182. stav 1. istog Zakona propisano je da ako otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju iz člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona, poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa. Stavom 2. istog člana propisano je da ako pre isteka roka iz stava 1. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos.

Institut „zabrane zloupotrebe prava“ štiti zaposlenog kao opšte važeći princip u ugovornom pravu (član 13. ZOO), koji se, imajući u vidu poreklo ugovora o radu, supsidijerno primenjuje i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštuje formu, ali ne i suštinu (razloge) instituta tzv. viška zaposlenih odnosno ako vređa njegov cilj i svrhu.

Iz člana 179. stav 5. tačka 1. i pravila koja su sadržana u članu 153. do 162. Zakona o radu proizlazi da je svrha tehnološkog viška otpuštanje radnika zbog bolje organizacije tehnoloških promena i zbog ekonomskih promena. Zbog pobrojanih uzroka prestaje potreba za radom određenog broja zaposlenih. Taj institut se zloupotrebljava ako se koristi da bi se bez određene zakonske procedure otpustili zaposleni koji ne ostvaruju radne rezultate, ne ispunjavaju radne obaveze ili krše radnu disciplinu ili da bi se na njihovo mesto u relativno kratkom vremenskom roku zaposlili drugi – novi radnici.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba.

Program rešavanja viška zaposlenih poslodavac je dužan da donese kada se stekne neki od uslova iz člana 153. ovog Zakona, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broja zaposlenih. Međutim, čak i u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, kao u konkretnom slučaju, to mu ne daje pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, razlozi za prestanak potrebe za radom zaposlenog moraju biti objektivni i opravdani.

Saglasno navedenom, Zakon razlikuje dve situacije, jednu kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U slučaju ukidanja radnog mesta osnovni uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom višku je da poslodavac nema mogućnosti da ga rasporedi na druge poslove koji odgovraju njegovoj stručnoj spremi. U slučaju da dođe do smanjenog broja izvršilaca na određenom poslu potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba.

Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja novom sistematizacijom i utvrđivanje viška zaposlenih odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje mora da bude izvršeno na osnovu određenog kriterijuma koji isključuje svaku proizvoljnost, voluntarizam i diskriminaciju. Za postojanje i opravdanost ovog zakonskog razloga prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane i na inicijativu poslodavca mora da postoje stvarne i objektivne okolnosti, odnosno poslodavac nema diskreciono pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom.

U konkretnom slučaju, tuženi je otkaz ugovora o radu tužilji obrazložio tehnološkim, ekonomskim i organizacionim promenama od kojih su primarne ekonomske promene zbog poslovanja sa gubicima. Međutim, tuženi nije najpre izvršio izmenu Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta, na koji način bi ili smanjio broj izvršilaca ili ukinuo radna mesta za kojima više ne postoji potreba, a što je osnov organizacionih promena. Dalje, tuženi nije dokazao da su ove promene zaista i postojale u cilju opravdanosti prestanka potrebe za radom tužilje kao viška zaposlenih, jer je nakon proglašenja tehnološkog viška u narednom periodu od 01.01.2019. godine do 30.06.2019. godine zaposlio 25 novih radnika, zbog čega se dovodi u sumnju da je za poslovima tužiljinog radnog mesta prestala potreba.

Pored navedenog, tuženi je u rešenju o otkazu ugovora o radu tužilji, zbog prestanka potrebe za njenim radom na radnom mestu na kom je do tada radila, bio u obavezi da navede koji su konkretni razlozi zbog kojih je tužilja proglašena tehnološkim viškom, odnosno koji su kriterijumi bili primenjeni pri odlučivanju ko će od više zaposlenih na istom radnom mestu biti proglašen tehnološkim viškom, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, a što proizlazi i iz navoda predstavnika tuženog saslušanog u postupku, već je tuženi samo načelno naveo kriterijume na osnovu kojih je utvrdio višak zaposlenih (radni učinak, imovno stanje zaposlenog, radni staž zaposlenog, zdravstveno stanje, broj dece na školovanju, pristanak zaposlenih)

Sud ne može ceniti opravdanost i celishodnost organizacionih, tehnoloških i ekonomskih mera poslodavca, odnosno odluku o smanjenju i potrebnom broju zaposlenih na nekom radnom mestu, ali suprotno navodima revizije, rešenje o prestanku radnog odnosa iz ovog razloga, da bi bilo zakonito, ne može sadržati samo pozivanje na ovaj razlog bez jasnog obrazloženja o oceni svakog zaposlenog koji pretenduje na preostalo radno mesto, što podrazumeva obrazloženu ocenu rezultata rada za svakog zaposlenog sa opisom svakog od elemenata kriterijuma po predviđenoj proceduri. Tek u toj situaciji bi tužilja mogla biti zakonito oglašena viškom zaposlenih, za slučaj da tuženi ne može da je rasporedi na druge odgovarajuće poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi.

Obrazložena ocena kriterijuma i ocena rada svih zaposlenih koji su pretendovali na isto radno mesto morala je biti sadržana u obrazloženju pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu. Drugačije postupanje, odnosno otkaz bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od više zaposlenih predstavlja višak, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim, pa je tuženi posledično u obavezi da tužilju vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, kako su to pravilno ocenili nižestepeni sudovi.

Ostalim navodima revizije tuženi ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je ocenio sve žalbene navode tuženog koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić