U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Radomir Bućković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3106/17 od 31.05.2019. godine, na sednici veća održanoj dana 16.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3106/17 od 31.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2801/16 od 04.05.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu isplati zaostalu razliku plate do dvostrukog iznosa plate, na osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu, za period od novembra 2012. godine, zaključno sa septembrom 2015. godine, u iznosu od 2.260.197,85 dinara, u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala za grad Beograd, u korist tužioca, uplati doprinose PIO, za period od 01.11.2012. godine do 01.10.2015. godine, na osnovicu neisplaćene razlike po iznosu, odnosno tarifi važećoj na dan isplate u Fondu. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 243.200,00 dinara.

U postupku odlučivanja o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu na osnovu održane rasprave, doneo je presudu Gž1 3106/17 od 31.05.2019. godine kojom je, stavom prvim izreke, preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da isplati tužiocu zaostalu razliku plate do dvostrukog iznosa plate, po osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu, za period od 01.11.2012. godine do 01.10.2015. godine, u iznosu od 2.260.197,85 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011...18/2020) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se ukazuje navodima revizije, nije predviđena kao revizijski razlog članom 407. stav 1. ZPP. Revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP ovde bi mogle biti samo bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačke 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP. Drugostepeni sud je odlučio u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja i za donetu odluku izneo razloge u odnosu na koje revizija nije osnovana. Navodi revizije u vezi sa činjenicama o ishodu postupka za isplatu razlike zarade tužiocu za raniji period (od 01.09.2008. godine do 01.09.2011. godine), ne uživaju značaj. Kod pravnosnažnog presuđenja u ovoj parnici, pravilno je postupljeno kada je u sklopu primene materijalnog prava, značaj dat dokaznoj dužnosti stranke da dokaže kako osnov, tako i visinu tužbenog zahteva upravljenog na ostvarenje potraživanja, čiju pravnu zaštitu traži.

Prema utvrđenom, tužilac je kao radnik Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijske akademije, na osnovu rešenja tužene 01 broj 112-3/2002 od 30.07.2002. godine raspoređen na radno mesto poslova ... u Odeljenju za ..., Uprave za ..., počev od 01.08.2002. godine. Navedena činjenica je utvrđena i cenjena od strane drugostepenog suda. Pored te, stoje i činjenice da je rešenjem 03/1 br. 112-559/2013 od 20.05.2013. godine, tužilac trajno premešten sa poslova ... na poslovima..., u Odeljenju za ..., u Službi ..., na radno mesto – poslovi ..., u Odeljenju za ..., u Službi za ... . Rešenjem 06/2-2 br. 120-7004-11-3/2013 od 06.11.2013. godine tužiocu je utvrđen ukupan koeficijent plate 1,913, u skladu sa zvanjem i radnim mestom.

U utuženom periodu (od 01.11.2012. godine do 01.10.2015. godine) tužena nije vršila isplatu plate tužiocu, u skladu sa članom 2. stav 1. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, što u suštini nije sporno.

Uz tužbu priložen je izveštaj organa tužene o obračunu i isplatama plata tužiocu po mesecima utuženog perioda. Iskazane iznose isplaćenog, tužilac potražuje kao razliku do dvostrukog iznosa plate, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni potraživani iznos počev od 26. u narednom mesecu do isplate.

Prvostepeni sud je, nakon što je rešenjem drugostepenog suda ukinuta ranije doneta prvostepena presuda, u ponovnom postupku naložio tuženoj da dostavi izveštaj o visini plate koja je tužiocu isplaćena na prethodnom radnom mestu, odnosno pre stupanja u ... . Traženi izveštaj tužena nije dostavila. Taj sud je usvojio tužbeni zahtev postavljen prema iznosima plata isplaćenih tužiocu u tužbom obuhvaćenom periodu od 01.11.2012. godine do 01.10.2015. godine. Izražen je stav da tužilac osnovano potražuje isplatu razlike plate u visini propisanoj Uredbom o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, koja predstavlja neposredan pravni osnov za isplatu plate zaposlenom. Tužena je bila dužna da tužiocu nakon što je premešten u Službu ... pri Upravi ..., isplaćuje zaradu u dvostrukom iznosu, a što nije činila, već je zarada tužiocu isplaćivana saglasno Pravilniku o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova RS. Postupanjem protivno propisanom, tužena je prouzrokovala štetu tužiocu u visini manje isplaćenih plata, koju je dužna da naknadi, uz uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za taj period.

Drugostepeni sud je zaključio da u ponovnom postupku nije razjašnjeno bitno pitanje koja plata predstavlja osnovicu za obračun dvostrukog iznosa plate, zbog čega je primenom člana 383. stav 4. ZPP otvorio raspravu kako bi upotpunio utvrđenje o bitnim činjenicama. Tako su utvrđene činjenice kada je i sa kojih poslova tužilac stupio u Službu za ... i na koje poslove, odnosno činjenice o organizaciji i raspoređevanju na određene poslove, koje uživaju značaj za primenu materijalnog prava u pogledu osnova tužbenog zahteva. Visina potraživane razlike zarade ostala je sporna. Na raspravi pred drugostepenim sudom 01.03.2019. godine tužilac se izjasnio da ostaje pri navodima tužbe i navodima iznetih tokom postupka, sud je naložio strankama da se u određenom roku izjasne o tačno određenim za spor važnim činjenicama. Tužena po nalogu suda nije postupila, a tužilac se izjasnio da ne raspolaže podacima o visini plate koja je prethodila raspoređivanju u Službu za ... i prve plate u toj Službi. Na narednom ročištu, na pitanje suda da li tužilac ostaje pri predlogu za veštačenje, stavljenom u tužbi i na pripremnom ročištu, usledilo je izjašnjenje da tužilac odustaje od tog dokaznog predloga. Ovim su iscrpljena nastojanja suda da utvrdi činjenice bitne za odluku o visini tužiocu pripadajuće naknade na ime neisplaćene razlike zarade u periodu od od 01.11.2012. godine do 01.10.2015. godine, čiji teret dokazivanja snosi tužilac.

Drugostepeni sud je preinačavajući prvostepenu presudu odbio tužbeni zahtev, uz obrazloženje da nisu ispunjene materijalnopravne pretpostavke za dosudu naknade bez dokaza o obimu i visini štete zbog manje isplaćene zarade. Date razloge je nepotrebno ponavljati. Istima je uključena konstatacija da je organizaciona jedinica za suzbijanje ... u okviru Ministarstva unutrušnjih poslova obrazovana donošenjem Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta i platama radnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala od 13.01.2004. godine, donetim na osnovu ovlašćenja iz člana 10. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela ("Službeni glasnik RS", br. 42/2002...67/2003), bez obzira na preimenovanje izvršeno istoimenovanim Pravilnikom od 13.09.2005. godine. Sud je stava da kod činjenice da je tužilac počev od 01.08.2002. godine sa Policijske akademije raspoređen na radno mesto poslova ... u Odeljenju za ..., Uprave za ..., za utvrđivanje dvostrukog iznosa plate koju je ostvario na poslovima sa kojih je stupio na rad u organizacionu jedinicu za ..., merodavan je iznos plate koju je ostvario na tom radnom mestu, imajući u vidu novelirane i citirane odredbe člana 18. navedenog Zakona i člana 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS br. 14/2003...67/2005), kojim je propisano da plata starešine službe, zamenika starešine službe i ovlašćenog službenog lica u službi, rukovodioca i zamenika rukovodioca posebne pritvorske jedinice i zaposlenog na poslovima obezbeđenja u posebnoj pritvorskoj jedinici obračunava se i isplaćuje u dvostrukom iznosu plate ostvarene na poslovima sa kojih su stupili na rad u navedene organizacione jedinice. Drugostepeni sud je cenio da iz dokaza koji su priloženi, predloženi i izvedeni, ne proizilazi činjenica o visini plate koja predstavlja merodavnu osnovicu za primenu pravila dvostrukog uvećanja i da usled propuštanja tužioca da dokaže visinu, nisu ostvarene materijalnopravne pretpostavke za dosuđivanje razlike do dvostrukog iznosa plate primenom pravila iz člana 2. Uredbe, na iznose plata koje su ostvarene u periodu od novembra 2012. godine do septembra 2015. godine, jer se ne radi o platama radnog mesta sa kog je tužilac stupio u Službu, već o platama radnog mesta koje je tužilac ostvario nakon što je već stupio u službu, te ne predstavljaju osnovicu uvećanja u smislu odredbe člana 2. Uredbe, s obzirom da to može biti samo plata koju je tužilac ostvario na radnom mestu sa kog je stupio u službu.

Revizijom tužioca se ističe da je pravno neodrživo shvatanje drugostepenog suda da je dovoljno samo da tužena ospori pravo tužiocu na obračun plate koji je dao u tužbi, a da to ne potkrepi nijednim materijalnim dokazom, pa da na osnovu potpune pasivnosti uspe u sporu, što revident pripisuje pogrešnom tumačenju odredbi o teretu dokazivanja iskazanom u pobijanoj presudi.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti i zakonitosti pobijane presude drugostepenog suda. Odbijajuća odluka o tužbenom zahtevu rezultat je pravilne primene pravila o teretu dokazivanja. Za uspeh u sporu nije dovoljno da se dokaže postojanje osnova tužbenog zahteva, već je nužno dokazati i visinu pripadajućeg novčanog iznosa. Naime, neosnovano je ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, odnosno navod revidenta da se drugostepena presuda zasniva na pogrešnom zaključku drugostepenog suda da u konkretnom slučaju tužilac snosi teret dokazivanja činjenice koliko je iznosila njegova plata na radnom mestu poslova ..., u Odeljenju za ..., Uprave za ..., kao prethodnom radnom mestu.

Prema pravilu propisanom u članu 231. stav 2. ZPP, stranka koja zahteva ostvarenje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za ostvarivanje prava. Za ostvarivanje prava na isplatu, visina iznosa neisplaćene razlike zarade do pripadajuće visine u svakom mesecu tužbom obuhvaćenog perioda, predstavlja bitnu činjenicu. Okolnost da tužena nije dostavila traženi izveštaj, ne lišava tužioca dokazne dužnosti. Tužilac je svojoj dokaznoj dužnosti mogao da udovolji. Tome bi poslužilo veštačenje, pri kojem bi prikupljeni bili relevantni podaci potrebni za obračun koji bi veštak izradio po nalogu suda. Veštaku koji postupa po nalogu suda, ne bi mogao biti uskraćen uvid u službenu dokumentaciju o zaradama obračunatim i isplaćenim zaposlenom u državnom organu. U konkretnom slučaju, tužilac je odustankom od veštačenja kao pogodnog dokaznog sredstva koje služi tome da se na relevantan način obračuna i utvrdi iznos neisplaćene razlike zarade, čija je visina sporna, propustio da dokaže bitne činjenice o visini pripadajuće naknade. Plata na radnom mestu sa kojeg je tužulac stupio u Službu ... predstavlja polazišnu osnovu za obračun pripadajuće zarade u režimu dvostrukog uvećanja plate, uz dalja povećanja i dodatke za minuli rad, odnosno obračun neisplaćene razlike po mesecima tužbom obuhvaćenog perioda. Pri tom, tužilac nije udovoljio takvoj svojoj dokaznoj dužnosti, što je drugostepeni sud obrazložio u pobijanoj presudi, pozivom na relevantnu regulativu.

Imajući u vidu izneto, kao i pravilo da postojanje i obim štete dokazuje tužilac, a da on to u konkretnom slučaju nije učinio, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Odluka kao u izreci je doneta na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić