Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1609/20 od 15.07.2020. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i trećem, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca BB kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati 66.494,67 dinara za period 01.07.2016. do 31.12.2017. godine u iznosima i sa kamatom bliže opisanom u stavu prvom izreke prvostepene presude. Odbijen je zahtev tužioca BB kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime troškova postupka isplati 40.650,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke o troškovima parničnog postupka do isplate i odbijen zahtev tužioca BB za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac BB je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju zahtevajući troškove njegovog sastava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br.72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca BB osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac BB je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. U utuženom periodu obavljao je rad tako što je svaki dan obavljao rad u vremenu od 07 do 19 časova odnosno svaki drugi dan je radio po 12 časova, a organizacija rada je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan rade od 07,00 do 19,00 časova, a drugi dan mu je pauza i tako se ciklus redovno ponavlja. Tuženi nije tužiocu uvećao zaradu po osnovu smenskog rada za 8,9% na osnovu člana 38. stav 1. tačka 4. PKU za EPS. Visina naknade određena je prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac BB radeći po napred opisanom modelu ostvario smenski rad i usvojio je tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po tom osnovu, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni drugostepenog suda, rad tužioca BB nije smenski rad, zbog čega tužilac nema pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14) propisano je da je rad u smenama organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenom perioda dana ili nedelja. Zaposleni koji radi u smenama je zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena (član 63. st. 1. i 2). Opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama (član 108. stav 4).

Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 15/15) u članu 7. stav 2. tačka 2. propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada.

Imajući u vidu da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima. Po oceni ovog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, kao i pravo na uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu BB su dosuđeni troškovi revizijskog postupka na osnovu članova 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, a isti se odnose na troškove za sastav revizije od strane advokata od 12.000,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 9.119,57 dinara i takse na odluku po reviziji od 13.679,36 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT. Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe, potvrđena je prvostepena presuda koja u sebi sadrži i rešenje o troškovima prvostepenog postupka koji su dosuđeni.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju jer ti troškovi nisu bili neophodni za odlučivanje o ovom pravnom leku (član 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić