Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i obavljao je poslove ... do 20.06.2014. godine, kada mu je prestao radni odnos. Rešenjem tuženog od ...2014. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog, a u rešenju je navedeno da će tužiocu do dana prestanka radnog odnosa biti isplaćena otpremnina u visini od 215.795,00 dinara, što je tuženi i učinio. Tuženi je zbog smanjenog obima poslovanja, poslovanja sa gubitkom u 2013. godini i zbog velikog broja zaposlenih doneo odluku i utvrdio potreban broj radnih mesta u skladu sa trenutnim ekonomskim stanjem i prognozom za dalje poslovanje i utvrdio novu sistematizaciju sa 80 zaposlenih, zbog čega je 46 zaposlenih postalo višak. Prilikom utvrđivanja ko će biti proglašen tehnološkim viškom, prvo je uzeo u obzir lica koja su se dobrovoljno prijavila da budu proglašena tehnološkim viškom, a potom je za određene poslove utvrdio da je potreban manji broj izvršilaca, zbog potrebe racionalizacije, odnosno reorganizacije poslova i optimizacije, jer je utvrđeno da se određeni poslovi ne odvijaju u punom obimu. Stim u vezi, tuženi je utvrdio da ne postoji potreba za radnim mestom ..., kao posebnim radnim mestom u radnoj jedinici u ..., zbog čega je ove poslove ukinuo. Radi sprovođenja programa rešavanja viška zaposlenih tuženi je formirao Komisiju, kako bi utvrdio broj radnih mesta koja su potrebna, odnosno radna mesta na kojima je potrebno smanjiti broj izvršilaca, tj. koja radna mesta treba ukinuti u potpunosti i ko od zaposlenih na radnim mestima na kojima je smanjen broj izvršilaca može da ostane da radi kod tuženog. U skladu sa navedenim, tuženi je 20.05.2014. godine doneo Odluku, kojom je usvojio Pravilnik o sistematizaciji i unutrašnjoj organizaciji društva sa izmenom sistematizacije radnih mesta i organizacione šeme, kojim je izvršena preraspodela poslova i optimiziranje broja izvršilaca prema stvarnom i očekivanom obimu proizvodnje i prihoda, a koji u odnosu na radnu jedinicu ... u ... nije sistematizovano do tada postojeće, radno mesto ... . Nakon toga, tuženi je 17.06.2014. godine doneo Odluku kojom je usvojen Program rešavanja viška zaposlenih i utvrdio koja su lica višak, a Program je dostavio reprezentativnom sindikatu, koji se sa programom saglasio. Predlog Programa dostavljen je i Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Programom je utvrđeno da kod tuženog nisu postojale mogućnosti za obezbeđivanje nekog drugog rešenja, kako to propisuje član 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, niti su zaposleni mogli da budu raspoređeni u poslovne jedinice poslodavca, s obzirom da je razdaljina poslovnih jedinica veća od 50 kilometara. Nacionalna služba za zapošljavanje je dala mišljenje da je analizom spiska zaposlenih iskazanih zanimanja utvrđeno da trenutno nema slobodnih radnih mesta kod tuženog, a ne postoji zainteresovanost poslodavca za prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, te su predložili informisanje lica iskazanih kao višak zaposlenih o svim merama aktivne politike zapošljavanja, kao i o pravima i obavezama po osnovu nezaposlenosti u Nacionalnoj službi zapošljavanja. U navedenom Programu tuženi je oglasio zaposlene za čijim je radom prestala potreba, među kojim je i tužilac. Pravilnik tuženog o organizaciji i unutrašnjoj sistematizaciji od 20.05.2014. godine objavljen je na oglasnim tablama tuženog u sve 4 radne jedinice 21.05.2014. godine. Poslovi ... se po potrebi i dalje obavljaju kod tuženog, ali u mnogo manjem obimu i isti su zbog toga dodati poslovima zaposlenih u proizvodnji.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca i pobijano rešenje tuženog poništio, kao nezakonito i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, sa obrazloženjem da u odnosu na tužioca nisu primenjivane odgovarajuće mere za zapošljavanje propisane Programom rešavanja viška zaposlenih kod tuženog i tuženi mu nije ponudio obavljanje nekog drugog radnog mesta u skladu sa postojećom sistematizacijom i stručnom spremom tužioca, zbog čega je tužilac bio u nejednakom pravnom položaju u odnosu na ostale zaposlene koji su obavljali poslove kao i on.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda i odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, s obzirom na to da je drugostepeni sud pravilno smatrao da su za njegovo donošenje bili ispunjeni uslovi propisani članom 179. tačka 9. Zakona o radu.

Članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), koji je u to vreme bio na snazi, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, dok je članom 153. – 158. istog zakona propisan postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom, kao i mere koje je dužan da preduzme. Članom 158. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. ovog zakona zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu.

Imajući u vidu napred citirane odredbe Zakona o radu, a kod utvrđenog da je kod tuženog došlo do organizacionih promena i potrebe smanjenja broja zaposlenih, i ukidanja poslova ..., koje je obavljao tužilac, kao i da je tuženi doneo Program rešavanja viška zaposlenih, uz pribavljeno mišljenje sindikata i Nacionalne službe za zapošljavanje, koja se izjasnila da ne postoji potražnja za zanimanje zaposlenih koji su tehnološki višak, da kod tuženog nisu postojale mogućnosti za obezbeđivanje nekog drugog rešenja, kako to propisuje član 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, jer zaposleni nisu mogli da budu raspoređeni u poslovne jedinice tuženog, s obzirom da je razdaljina poslovnih jedinica veća od 50 kilometara, to je suprotno navodima revizije, pobijano rešenje zakonito, jer je doneto u skladu sa zakonom.

Neosnovani su navodi revizije da tuženi prilikom sprovođenja programa rešavanja viška zaposlenih nije preduzeo ni jednu od mera propisanih članom 155. Zakona o radu, s obzirom da je utvrđeno da nije bilo mogućnosti za premeštaj tužioca na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija. Okolnost da je tuženi, posle donošenja rešenja o otkazu tužiocu poslove koje on obavljao pridodao poslovima zaposlenih u proizvodnju, ne ukazuje na povredu iz člana 182. stav 1. Zakona o radu, s obzirom na to da je pravo poslodavca, da u cilju racionalizacije i uštede u poslovanju, sam kreira svoju poslovnu politiku i u skladu sa tim organizuje proces rada, da odredi način na koji će obavljati pojedine poslove, pa i obavljanje određenih poslova preko lica koja su ostala u radnom odnosu dodavanjem opisu poslova njihovih radnih mesta, pa je u skladu sa tim i ovlašćen da odredi i strukturu zaposlenih, a što ne znači da takvo radno mesto nije ukinuto.

Nastupanje tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenih, organizacija načina poslovanja i struktura zaposlenih potrebnih za uspešno poslovanje, odnosno struktura zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, predstavlja ekonomsku politiku poslodavca, koja ne može biti predmet ocene u sudskom postupku za zaštitu prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, već sud preispituje samo zakonitost sprovedenog postupka utvrđivanja viška zaposlenih i donošenje rešenja po tom osnovu, pa kod utvrđenog da je sprovedeni postupak utvrđivanja viška zaposlenih i donošenja rešenja po tom osnovu u svemu u skladu sa zakonom, to su neosnovani i ovi navodi revizije.

Kod utvrđenog da je pobijanim rešenjem tuženog tužiocu otkazan ugovor o radu sa članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, i da je tužiocu isplaćena otpremnina u iznosu utvrđeno rešenjem, to sledi da je tuženi, kao poslodavac ispoštovao i odredbu iz člana 158. stav 1. Zakona o radu, pa s obzirom da je na ovaj način tuženi u svemu postupao po napred citiranim odredbama Zakona o radu, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

S obzirom na to da je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, to ne postoji ni osnov za restituciju, odnosno za obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1.Zakona o radu, pa je pravilno odbijen i ovaj zahtev tužioca.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

S obzirom da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, to je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić