U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Gordane Komnenić, Božidara Vujičića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Živko Ostojić i Jelena Ostojić, advokati iz ..., prtoiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, VP 2834/5 Novi Sad, čiji je zakonski zastupnik Vojno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4135/19 od 12.05.2020. godine, u sednici održanoj 15.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4135/19 od 12.05.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4135/19 od 12.05.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1035/18 od 18.09.2019. godine u usvajajućem delu, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev kojim je tužilac AA iz ... tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, da mu naknadi nematerijalnu štetu isplatom 200.000,00 dinara na na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, 110.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i 100.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa pripadajućom zakonskom kamatom od presuđenja do isplate, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka od 166.202,60 dinara, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1035/18 od 18.09.2019. godine, odbijen je prigovor mesne nenadležnosti tog suda, pa je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu isplatom 200.000,00 dinara na na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, 110.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i 100.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa pripadajućom zakonskom kamatom od presuđenja do isplate, dok je tužbeni zahtev odbijen preko dosuđenih 110.000,00 dinara do trženih 200.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i preko dosuđenih 100.000,00 dinara do traženih 200.000,00 dinara za pretrpljeni strah. Istom presudom obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 166.202,60 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4135/19 od 12.05.2020. godine, žalba tužene je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u skladu sa odredbom člana 404. ZPP.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete koju je tužilac pretrpeo kao pripadnik oružanih snaga bivše SFRJ. Pobijanom odlukom sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev, ali su prigovor zastarelosti potraživanja tužioca, cenili suprotno pravnom shvatanju izraženom u odlukama Vrhovnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda izraženog u predmetima sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, primenjujući apsolutni rok zastarelosti propisanog za krivično delo oružena pobune. Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su radi ujednačavanja sudske prakse, u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP ("Sl.glasnik RS" br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene, u činu ... . Nakon završetka srednje škole raspoređen je u jedinicu vojne policije u kasarni Maršal Tito u Zagrebu. Počev od jula 1991. godine učestvovao je u ratnim dešavanjima na prostoru bivše SFRJ, prisustvovao nizu potresnih događaja, bio suočen sa smrću svojih kolega i civila, ali i sa opasnošću po sopstveni život. U septembru 1993. godine prekomandovan je iz Han Pjeska u Novi Sad, gde je ostao do penzionisanja. Sudovi su utvrdili da su se kod tužioca, usled dugotrajne izloženosti ratnim opasnosti i stresnim događajima, javile psihičke smetnje u vidu depresivnog poremećaja, koje su kasnije – u toku obavljanja profesionalne delatnosti i izloženosti fizičkom i psihičkom naporu, progredirale, zbog čega je lečen sedativima i antidepresivima. Pored psihičkih došlo je i do pojave somatsko kardioloških smetnji, tako da mu je 2015. godine konstatovana okluzivna trosudovna bolest srca, pa je iste godine izvršena i hiruška revaskularizacija miokarda sa 2 bajpasa. Pojavni oblici i posledice ovih oboljenja detaljno su opisane nižestepenim odlukama. Tužiocu je rešenjem RF PIO od 27.11.2017. godine utvrđeno pravo na invalidsku penziju, zbog potpunog gubitka sposobnosti za profesionalnu vojnu službu, kao posledica bolesti. Tužilac je tužbu za naknadu štete u ovoj pravnoj stvari podneo 10.06.2018. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi zaključuju da je neosnovan istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, nalazeći da se u konkretnom slučaju primenjuje apsolutni rok zastarelosti za krivično delo oružane pobune, od 30 godina, pa su delimično usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da tužiocu naknadi štetu u dosuđenim iznosima po traženim vidovima nematerijalne štete.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pogrešno primenjeno prilikom odlučivanja o istaknutom prigovoru zastarelosti.

U konkretnom slučaju, kod tužioca je došlo do pojave psihičkih poremećaja sa elementima PTSP, a kasnije i do teške koronarne bolesti, usled stresa preživljenog na ratom zahvaćenom području bivše SFRJ, a tokom obavljanja profesionalne delatnosti u periodu od 01.07.1991. do karaja 1993. godine, pa sudovi pravilno nalaze da se na zahtev za naknadu štete primenjuje privilegovani rok zastarelosti, u skladu sa odredbom člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, pogrešno zaključuju da se u konkretnom slučaju ima primeniti apsolutni rok zastarelosti od 30. godina.

Naime, odredbom člana 377. ZOO, propisano je da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, pri čemu prekid i zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja povlače za sobom i prekid i zastoj zastarevanja zahteva za naknadu štete.

U konkretnom slučaju, vojne aktivnosti paravojnih formacija bivših republika SFRJ, sve do međunarodnog priznavanja bivših Jugoslovenskih republika od strane Generalne skupštine OUN (22.05.1992. godine), predstavljaju radnje bića krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZJ („Sl. list SFRJ“ br.44/76, ... 54/90 koji je bio na snazi u vreme nastanka štete), za koje je odredbom člana 95. stav 2. istog Zakona propisan rok zastarelosti krivičnog gonjenja od 15 godina. Kako je šteta prouzrokovana krivičnim delom, bez obzira što iz opštepoznatih razloga krivični postupak nije vođen, to potraživanje ove štete zastareva u smislu člana 377. stav 1. ZOO, odnosno u roku od 15 godina, koji je propisan za zastarelost krivičnog gonjenja za ovo krivično delo.

Prilikom ocene prigovora zastarelosti sudovi pogrešno primenjuju odredbu člana 99. stav 5. KZJ, jer ista propisuje zastarelost izvršenja krivične sankcije, kojoj u ovoj pravnoj stvari nema mesta primene, jer odredba člana 377. ZOO, ne vezuje zastarelost potraživanja naknade štete za zastarelost izvršenja krivične sankcije. Međutim, nema mesta ni primeni člana 96. stav 6. istog Zakona, kojom je određeno da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kada protekne dvaput onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (apsolutni rok zastarelosti), s obzirom da se ova odredba odnosi samo na izvršioce krivičnih dela i to u slučajevim kada je došlo do prekida zastarelosti krivičnog gonjenja iz zakonom predviđenih razloga ili ovom odredbom predviđenih slučajeva kada tok zastarelosti počinje teći kasnije u odnosu na momenat izvršenja krivičnog dela.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, iz kojih proizlazi da rok zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune iznosi 15 godina, koji se, u smislu odredbe člana 377. stav 1. ZOO, primenjuje i kao rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane ovim krivičnim delom, kao i utvrđene činjenice da je šteta tužiocu prouzrokovana tokom boravka na ratom zahvaćenom području u periodu od 01.07.1991. do kraja 1993. godine, a da je tužbu sudu sa zahtevom za naknadu štete podneo 10.06.2018. godine, dakle po isteku privelegovanog zastarnog roka od 15 godina, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je potraživanje tužioca zastarelo, što i njegov tužbeni zahtev čini neosnovanim.

Kako su nižestepeni sudovi pogrešnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev (delimično) usvojili, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, odnosno odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić