Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1461/17 od 14.11.2018. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 3127/12 od 09.11.2016. godine u stavu prvom izreke, delu stava trećeg izreke za naknadu štete zbog izgubljenih zarada za period od 15.05.2001. godine do 14.02.2012. godine sa zakonskom zateznom kamatom na svako pojedinačno potraživanje čija visina i datum dospelosti su navedeni u ovom stavu izreke i usvajajućem delu stava četvrtog izreke, i u tom delu žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, potvrđeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu jedanaestom izreke presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 3127/12 od 09.11.2016. godine za iznos od 596.212,00 dinara, i žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 3127/12 od 09.11.2016. godine u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da na ime naknade štete zbog izgubljenih zarada za period od 15.05.2001. godine do 15.05.2014. godine isplati novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate, stavu petom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu zarade zajedno sa obračunatim doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstveno osiguranje i posle 15.05.2014. godine, sve dok je tužilac nezaposlen, u visini koja odgovara protivvrednosti 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srenjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate ili na dan dospeća duga po zakonu, a u slučaju da iznos ovako obračunate zarade bude ispod iznosa zagarantovane zarade, onda iznos zagarantovane zarade prema propisima koji važe u vreme dospeća isplate svake pojedinačne zarade. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu jedanaestom izreke presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 3127/12 od 09.11.2016. godine u preostalom delu, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova za iznos od 142.838,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da na ime troškova drugostepenog postupka isplati tuženom iznos od 73.500,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na žalbu u iznosu od 16.500,00 dinara i zastupanje pred ovim sudom u iznosu od 90.000,00 dinara, kao i na ime takse za odluku.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava prvog izreke, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 441. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije da drugostepena presuda ne sadrži razloge o primeni materijalnog prava i da su dati razlozi u znatnoj meri protivrečni, kojima tuženi obrazlaže postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u drugostepenom postupku, u suštini se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana zbog koje se revizija ne može izjaviti (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa 05.06.2000. godine zasnovao radni odnos u preduzetničkoj radnji tuženog radi obavljanja poslova automehaničara. Preduzetnička radnja tuženog prestala je sa radom 14.02.2012. godine i zbog toga je brisana iz registra. Tužiočev poslodavac je 15.05.2001. godine doneo rešenje o prestanku radnog odnosa, po kojem radni odnos tužioca prestaje sa tim datumom. U označenom rešenju je navedeno da je poslodavac ispunio sve svoje obaveze prema zaposlenom - isplatio mu sva novčana dugovanja, da je zaposleni iskoristio godišnji odmor u trajanju od 18 radnih dana i da mu je vraćena radna knjižica sa upisanim radnim stažom. Istog dana kada je doneto, rešenje je uručeno tužiocu, koji je sa tim danom odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja. U ispravu - odjavu sa obaveznog socijalnog osiguranja unet je podatak o sporazumnom prestanku radnog odnosa kao osnovu za prestanak osiguranja. Poslodavac je 30.04.2001. godine doneo još jedno rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca, zasnovano na članu 108. tada važećeg Zakona o radnim odnosima - zbog neopravdanog izostanka tužioca sa posla pet uzastopnih radnih dana, kojim je predviđeno da se staž osiguranja zaključuje 15.05.2001. godine, po isteku prava na godišnji odmor. Ovo rešenje sadrži pouku o pravnom leku - pravu tužioca da u roku od 15 dana od njegovog prijema pokrene spor pred nadležnim sudom. To rešenje nije uručeno tužiocu, na njemu je upisana beleška da je 30.04.2001. godine tužilac odbio da primi rešenje i naveden razlog odbijanja, ali ista nije potpisana. Poslodavac je 25.04.2001. godine rekao tužiocu da napusti posao i da ubuduće više neće raditi kod njega jer nije zadovoljan tužiočevim radom i ponašanjem. Tužilac od tada nije dolazio na posao sve do 15.05.2001. godine, kada je dobio telegram da preuzme radnu knjižicu i kada mu je uručeno rešenje o raskidu radnog odnosa od tog datuma. Tužilac se od 16.04.2002. godine do 01.04.2005. godine nalazio u radnom odnosu u GP „VV“ iz ..., a od 02.04.2005. godine do 30.11.2008. godine u Autokući „GG“ iz ...

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je poništio rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca od 15.05.2001. godine, sa obrazloženjem da se iz njegove sadržine ne može utvrditi pravni osnov prestanka radnog odnosa, i da to nije sporazum o prestanku radnog odnosa jer između poslodavca i zaposlenog ne postoji takav sporazum u pismenoj formi. O novčanom potraživanju tužioca - naknadi štete u visini neisplaćenih zarada u period u od 15.05.2001. do 15.05.2014. godine i naknadi za neiskorišćeni godišnji odmor u 2000. godini, odlučeno je na osnovu utvrđene činjenice da je zarada tužioca iznosila 400 DEM mesečno, uz umanjenje dinarske protivvrednosti tužiočeve zarade za iznose zarada koje je primao u GP „VV“ (osim u periodu od 01.06.2003. godine do 01.04.2005. godine kada označeno preduzeće nije vršilo isplatu zarada) i Autokući „GG“ iz ..., kao i činjenice da tužilac nije iskoristio godišnji odmor za 2000. godinu. Odluka o ovim zahtevima doneta je sa pozivom na odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 70/01), citiranih u obrazloženju prvostepene presude.

Drugostepeni sud je, nalazeći da pogrešna primena Zakona o radu umesto Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 55/96) ne utiče na pravilnost prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o poništaju rešenja o prestanku radnog odnosa i naknadi štete u visini izgubljene zarade (za period od 15.05.2001. godine do 14.02.2012. godine), odnosno u visini naknade za neiskorišćeni godišnji odmor, u tom delu odbio žalbu tuženog. Po stanovištu tog suda, pobijano rešenje od 15.05.2001. godine ne sadrži osnov prestanka radnog odnosa, obrazloženje i pouku o pravnom leku i pravima za vreme privremene nezaposlenosti, što su sve elementi pisanog rešenja o prestanku radnog odnosa predviđeni članom 111. Zakona o radnim odnosima, a između stranaka nije postignut sporazum o prestanku radnog odnosa u smislu člana 107. stav 1. tog zakona. Drugostepeni sud je ocenom dokaza ponovo izvedenim na raspravi, održanoj u skladu sa članom 383. stav 3. i 4. ZPP), utvrdio da je tužiočeva zarada iznosila 200 DEM i izvođenjem dopunskog veštačenja njenu dinarsku protivvrednost umanjio za zaradu koja je tužiocu isplaćivana ili trebalo da bude isplaćena od poslodavaca sa kojima je zasnovao radni odnos po prestanku rada kod tuženog, kao i da tužiocu pripada i naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor u traženom iznosu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa ne sadrži elemente propisane članom 111. stav 3. tada važećeg Zakona o radnim odnosima - označenje osnova prestanka radnog odnosa, obrazloženje i pouku o pravnom leku i pravima za vreme privremene nezaposlenosti. Ovaj formalni nedostatak to rešenje čini nezakonitim, protivnim navedenoj odredbi, pri čemu je drugostepeni sud ispravno zaključio da na pravlnost prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o njegovom poništaju nema uticaja činjenica da je nižestepeni sud takvu odluku doneo primenom člana 105. Zakona o radu koji nije bio na snazi u vreme kada je rešenje doneto.

Okolnost da je tužiočev poslodavac doneo i rešenje od 30.04.2001. godine koje sadrži sve elemente propisane članom 111. stav 3. Zakona o radnim odnosima, takođe nije od značaja za pravilnost odluke o zahtevu za poništaj rešenja od 15.05.2001. godine, jer ono ne može konvalidirati (ozakoniti) pobijano rešenje. Postojanje rešenja od 30.04.2001. godine može biti od značaja za odluku o zahtevu tužioca za naknadu štete zbog izgubljene zarade, koja zaposlenom pripada u slučaju poništaja rešenja poslodavca o prestanku radnog odnosa. Međutim, sudovi su značaj tog rešenja za odluku o novčanom potraživanju tužioca cenili, imajući pre svega u vidu činjenicu da označeno rešenje nije dostavljeno tužiocu. I po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, uzimajući u obzir i druge okolnosti slučaja - da je sporazumni prestanak radnog odnosa bio osnov za odjavu tužioca sa obaveznog socijalnog osiguranja (poslodavac i zaposleni takav sporazum nisu postigli, a rešenje od 30.04.2001. godine doneto je iz razloga predviđenog članom 108. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima - nezavisno od volje zaposlenog), kao i da tužilac od 21.04.2001. do 15.05.2001. godine nije dolazio u radne prostorije poslodavca (na primerku rešenja uneta je nepotpisana beleška da je tužilac 30.04.2001. godine odbio njegov prijem), zbog čega to rešenje ne utiče na osnovanost tužiočevog zahteva o novčanom potraživanju.

Pravo tužioca na naknadu štete - izgubljenu zaradu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa (poništaja rešenja njegovog poslodavca od 15.05.2001. godine) predviđeno je članom 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima. Visina štete utvrđena je na osnovu činjenice o iznosu tužiočeve zarade, uz umanjenje tih iznosa za prihod koji je tužilac ostvario radom kod drugih poslodavaca u određenim vremenskim periodima. O pravu tužioca na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor odlučeno je pravilnom primenom članova 53. stav 1, 69. i 106. stav 5. Zakona o radnim odnosima, a visina ove naknade od strane tuženog nije posebno osporavana.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić