Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Goran Vidaković, advokat iz ..., protiv tuženog “EPS Distribucija” DOO, u Beogradu, Ogranak Elektrodistribucija Pančevo, koga zastupa Milutin Radoičić, advokat iz ..., radi isplate uvećane zarade po osnovu smenskog rada, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2150/19 od 13.09.2019. godine, u sednici održanoj 24.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2150/19 od 13.09.2019. godine.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2150/19 od 13.09.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 183/17 od 12.01.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 183/2017 od 12.01.2018. godine, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da svakom tužiocu pojedinačno, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za rad u smenama za period od 21.08.2011. godine do 29.07.2014. godine, isplati novčane iznose, u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, kao i da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2150/19 od 13.09.2019. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda, kao i zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama nižestepenih sudova i revizijskog suda, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 78/18) da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u pravom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 78/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu zaključenih ugovora o radu od 01.12.2006. godine sa pratećim aneksima i u periodu od 21.08.2011. godine do 29.07.2014. godine su radili u režimu 12 plus 24 (rad danju – 24 sata slobodna), odnosno 12 plus 48 (rad noću – 48 sati slobodnih).

U toku postupka veštak ekonomsko – finansijske struke se izjasnio da je smenski rad tužilaca u obračunskim listama vrednovan kao rad u turnusu sa uvećanjem od 7,5% odnosno 8%, pa je veštačenjem utvrđena razlika između isplaćene zarade koja je bila uvećana za rad u turnusu 7,5% odnosno 8% i uvećane zarade do 26%, sve po osnovu smenskog rada. Prema nalazu veštaka u periodu od 21.08.2011. godine do 29.07.2014. godine, tužioci su primali uvećanu zaradu za procenat koji je manji od zakonskog minimuma od najmanje 26% od osnovice za smenski rad. Tužioci su bili uskraćeni za određene procente do zakonskog minimuma od 26% od osnovice, tako da im je isplaćena manja zarada za smenski rad u ovom periodu. Veštak je procentualno učešće smenskog rada kod svakog tužioca obračunao na osnovu obračunskih lista koje je dostavio tuženi. Prvostepeni sud je prihvatio nalaz i mišljenje veštaka, pa je s pozivom na odredbu člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, usvojio tužbeni zahtev, a drugostepeni sud je prihvatio ovakav zaključak prvostepenog suda.

Osnovano se u reviziji tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zaposleni je imao pravo na uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada – najmanje 26% od osnovice na osnovu člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/2014). Zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu samo pod uslovom da rad u smenama nije vrednovan prilikom utvrđivanja osnovne zarade. Izraz „najmanje 26% od osnovice“ može biti primenjen samo ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. U situaciji kada je takav rad vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade tada je isključena mogućnost primene uvećanja zarade od najmanje 26% od osnovice, jer je u toj situaciji smenski rad vrednovan kroz utvrđenu osnovnu zaradu.

U konkretnom slučaju je pogrešno utvrđena ova činjenica od koje zavisi pravilna primena materijalnog prava, jer su sudovi ocenili da je tužocima određen koeficijant uvećanja u okviru osnovnog koeficijenta za rad u turnusu, a ne za rad u smenama, na osnovu čega su zaključili da im pripada tražena razlika od isplaćenog iznosa do zakonskog minimuma. Međutim, s obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđeni rad po kome više lica jedno za drugim obavljaju posao naizmenično i smenjujući se, između rada u turnusu i rada u smenama nema razlike i imaju isti značaj u pogledu uvećanja osnovne zarade, primenom člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, iako je tuženi svojim internim aktom u pogledu koeficijenata odvojio ove dve vrste radnog angažovanja.

Istovremeno, iz spisa proizilazi da je kod tuženog bio u primeni Kolektivni ugovor od 04.02.2010. godine, kojim je između ostalog, u čl. 37, 38. i 39. propisan ne samo način obračuna i isplate zarade, struktura zarade i način njenog utvrđivanja, već i način utvrđivanja koeficijenata poslova radnog mesta čiji se elementi definišu metodologijom koju donosi poslodavac, kao i način uvećanja zarade, između ostalog, i za rad u smenama. Kolektivnim ugovorom od 05.02.2013. godine takođe je članovima 30, 31. i 32. i 40. propisan način obračuna i isplate zarade, kao i način njenog utvrđivanja, struktura zarade i način utvrđivanja koeficijenta poslova radnog mesta čiji se elementi definišu metodologijom koju donosi poslodavac, uvećanje zarade, kao i posebno vrednovanje smenskog rada.

Metodologija za vrednovanje poslova i radnih zadataka koja se primenjuje od 27.06.2011. godine kod kriterijuma „uslovi rada“ u merilima „režimi i vrsta rada “ sadrži odrednice „rad u smenama“ i „rad u turnusu“. Vrednost poslova je određivana u koeficijentima koji su elemetni osnovne zarade, tako što je rad u smenama vrednovan koeficijentom 0.200, a rad u turnusu koeficijentom 0.180.

S obzirom da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu pouzdano utvrdili da li je tuženi izvršio vrednovanje za rad u smenama i turnusu po propisanoj Metodologiji, uvećanjem osnovnog koeficijenta kao elementa osnovne zarade zaposlenima koji rade u smenama i turnusu, što predstavlja smenski rad u smislu člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, to je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Isto tako, sudovi nisu imali u vidu da se zakonski minimum za uvećanje zarade od 26% primenjuje samo ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, pa ukoliko je poslodavac u skladu sa utvrđenom Metodologijom vrednovanja posla vrednovao smenski rad tada je isključena mogućnost primene uvećanja zarade najmanje 26% od osnovice.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić