Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena prema odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), te stoga revizijski sud nije cenio ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, po odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku

Odlučujući o osnovanosti revizije u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Predmet tužbenog zahteva je isplata novčanog iznosa na ime naknade za ishranu u toku rada i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora, koje naknade tužilac potražuje za period 01.06.2017. – 28.02.2018. godine.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac bio zaposlen kod privrednog društva AD Železnice Srbije Beograd na neodređeno vreme u Organizacionoj jedinici u ... Usled statusne promene kod tog poslodavca koja se dogodila 2015. godine, tužilac je zasnovao radni odnos sa novoosnovanim društvom, ovde tuženim, koji je preuzeo Kolektivni ugovor za AD Železnice Srbije Beograd. Dalje je utvrđeno da tuženi za utuženi period 01.06.2017. – 28.02.2018. godine, nije iskazao u obračunskim listama za tužioca iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, i da za ovaj period tuženi nije plaćao tužiocu naknade po ovim osnovama. Imajući u vidu da je prema Kolektivnom ugovoru koji se primenjivao od 01.02.2015. godine, a koji je bio važeći u utuženom periodu, samo deklarativno navedeno uračunavanje navedenih naknada bez određivanja iznosa koji zaposlenima pripada po tom osnovu, te kako se iz navedenih dokaza nije moglo utvrditi da je zaista izvršen obračun predmetnih naknada, prvostepeni sud je primenom parametara iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora za Javno železničko transportno preduzeće Beograd („Sl. glasnik RS“, br. 37/95, 42/99), a na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, utvrdio pojedinačne iznose koje tužiocu pripadaju na ime naknade za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, i obavezao tuženog na isplatu iznosa obračunatih primenom parametara iz kolektivnog ugovora koji se primenjivao od 1995. godine.

Apelacioni sud u Beogradu ne prihvata izneto stanovište prvostepenog suda. Prema stanovištu Apelacionog suda, tužilac nema pravo da posebno potražuje naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora po kome bi to pravo mogao ostvariti. Po oceni drugostepenog suda, u situaciji kada ugovor o radu i kolektivni ugovor ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već se opštim aktom određuje da se oni uračunavaju u cenu radnog časa, po oceni ovog suda, zaposleni ne može sa uspehom potraživati posebnu isplatu novčanih iznosa iz ovih osnova, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora kao instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju. Stoga, Apelacioni sud u Beogradu zaključuje da utuženo potraživanje nije osnovano, iz kog razloga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Odluka drugostepenog suda nije pravilna. Osnovano revident ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo na utvrđenu činjenicu da tužiocu za sporni period nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada, ni regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.61/05) koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora od 2006. godine odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanje za ishranu u toku rada i primanje za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5 stav 6 Aneksa kao i članom 57. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora iz 2015. godine, propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakve formulacije vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regrese za korišćenje godišnjih odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnom iznosu.

Međutim, kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato zakonsko pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora bez propisivanja visine istih, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pri tom, visina naknade troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Odredbama opštih akata tuženog, a ni ugovorom o radu, nije izvršena konkretizacija prava tužioca na isplatu spornih naknada, jer se iz određenja da su iste uključene u vrednost jednog radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknada za regres i troškove ishrane, s obzirom da iste nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade određena na način kao u opštim aktima tuženog ne bi bila određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta što se ne može prihvatiti kao pravilan obračun.

Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Sve navedeno ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada, pa se ne može prihvatiti stanovište drugostepenog suda da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava, drugostepeni sud nije cenio žalbene navode o osnovanosti dosuđenog potraživanja prema korišćenim parametrima, koji bi trebalo da omoguće ujednačavanje zaposlenih u ostvarivanju prava u istom periodu, zbog čega je revizijski sud primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ukinuo drugostepenu presudu i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje, a saglasno članu 165. Zakona o parničnom postupku isto je odlučeno i u pogledu odluke o troškovima postupka.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti nepravilnosti kojim je ukazano ovim rešenjem, pa će nakon ocene svih žalbenih navoda, pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu zakonitu i pravilnu odluku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić