U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladeta Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Vodovod i kanalizacija“ iz Loznice, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2308/19 od 20.11.2019. godine, na sednici održanoj 28.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2308/19 od 20.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Loznici, presudom P1 39/18 od 20.03.2019. godine, poništio je kao nezakonito rešenje tuženog broj .. od 22.12.2017. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos zbog isteka vremena na koji je zasnovan, a što je tuženi dužan da prizna i trpi (stav prvi izreke). Utvrdio je da je radni odnos tužioca, zasnovan ugovorom o radu broj .. od 01.02.2016. godine na određeno vreme preobražen u radni odnos na neodređeno vreme, počev od 27.12.2017. godine, kao dana otkaza ugovora o radu i obavezao tuženog da vrati tužioca na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav drugi izreke). Obavezao je tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 70.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je odbio zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 77.600,00 dinara (stav treći izreke).

Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Gž1 2308/19 od 20.11.2019. godine, preinačio je presudu Osnovnog suda u Loznici P1 39/18 od 20.03.2019. godine, u usvajajućem delu, tako što je odbio zahtev tužioca kojim je tražio poništaj kao nezakonitog rešenja tuženog broj .. od 22.12.2017. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos, da se utvrdi da je radni odnos tužioca zasnovan ugovorom o radu broj .. od 01.02.2016. godine na određeno vreme, preobražen u radni odnos na neodređeno vreme počev od 27.12.2017. godine, obaveže tuženi da vrati tužioca na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima i obaveže tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 70.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 – US, 55/14 i 87/18) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... na određeno vreme, na osnovu više ugovora, koji su produžavani u periodu od 29.06.2012. godine do 28.12.2014. godine, kada je prestao sa radom kod tuženog. Tužilac je ponovo počeo da radi kod tuženog na osnovu ugovora o radu na određeno vreme počev od 02.02.2016. godine. Tužilac je u radnom odnosu na određeno vreme kod tuženog bio u periodu od 02.02.2016. godine do 27.12.2017. godine, kad je posle isteka poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme prestao da radi kod tuženog, na osnovu više sukcesivnih ugovora i aneksa ugovora o radu na određeno vreme na istom radnom mestu. Tužiocu je poslednji ugovor o radu otkazan sa 27.12.2017. godine, osporenim rešenjem broj .. od 22.12.2017. godine (tužba je podneta 26.02.2018. godine).

Prvostepeni sud je zaključio da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme i to 31.01.2015. godine, jer je u prethodnom periodu bio dve i po godine u radnom odnosu kod tuženog, s tim što nije tužio, a tuženi nije hteo da to postojeće stanje verifikuje. Zatim, da se u drugoj situaciji u neprekidnom radu tužioca kod tuženog od 02.02.2016. godine, do 27.12.2017. godine, u suštini radilo o periodu od 23 meseca, ali da je tuženi nezakonito otkazao ugovor o radu osporenim rešenjem od 22.12.2017. godine sa 27.12.2017. godine, jer je došlo do preobražaja radnog odnosa sa određenog u radni odnos na neodređeno vreme, zbog čega je i poništio kao nezakonito osporeno rešenje tuženog od 22.12.2017. godine, kojim je radni odnos prestao sa 27.12.2017. godine i obavezao tuženog da vrati tužioca na rad.

Međutim, drugostepeni sud je zaključio da, kako je od prestanka rada tužioca kod tuženog (za period od 29.06.2012. godine do 28.12.2014. godine), do novog zasnivanja radnog odnosa tužiocu kod tuženog na određeno vreme (od 02.02.2016. godine) proteklo više od godinu dana i tužilac nije pokrenuo sudski postupak za utvrđenje preobražaja radnog odnosa i vraćanja tužioca na rad, da navedeni prvi period nije od uticaja na odluku u ovom postupku. Zatim, kako tužilac kod tuženog u periodu od 02.02.2016. godine do prestanka radnog odnosa 27.12.2017. godine nije radio duže od 24 meseca, to je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odlučio kao u izreci.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio poništaj osporenog rešenja kao nezakonitog o prestanku radnog odnosa, da se utvrdi da je radni odnos tužioca zasnovan kod tuženog na određeno vreme preobražen u radni odnos na neodređeno vreme i da se obaveže tuženi da vrati tužioca na rad.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje, da tužiocu pored vremena provedenog u radnom odnosu u periodu od 28.12.2014. godine do 31.01.2015. godine i od 02.02.2016. godine do 27.12.2017. godine treba računati vreme provedeno na radu kod tuženog u periodu od 29.07.2014. godine do 27.12.2014. godine, što očigledno predstavlja period duži od 24 meseca, te da su ispunjeni uslovi za preobražaj u radni odnos na neodređeno vreme u skladu sa članom 37. Zakona o radu.

Naime, odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 do izmena Zakona o radu objavljenog u „Službenom glasniku RS“ broj 75/14) je bilo propisano da, radni odnos zasniva se na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od dvanaest meseci. Odredbom stava 2. ovog člana, da, pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 radnih dana. Odredbom stava 4. ovog člana, da, radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka na koji je zasnovan radni odnos.

Kako između dva perioda u kojima je tužilac radio kod tuženog (prvi period i do 31.01.2015. godine) (drugi period od 02.02.2016. godine), postoji prekid duži od 30 radnih dana i tužilac nije za prvi period podneo tužbu radi utvrđenja preobražaja radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, odnosno tražio sudsku zaštitu, s obzirom na to da je tužba u ovoj parnici podneta 26.02.2018. godine, u odnosu na taj period po proteku zakonskog roka od 90, odnosno sada 60 dana, u smislu člana 195. važećeg Zakona o radu, to se taj period ne može računati i uzeti u obzir kod ispunjenosti uslova za preobražaj radnog odnosa iz člana 37. Zakona o radu.

Odredbom člana 37. stav 2. važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – US i 113/17) je propisano da, poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana, na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca.

Kako je radni odnos tužioca kod tuženog na određeno vreme u periodu od 02.02.2016. godine do 27.12.2017. godine trajao u periodu kraćem od 24 meseca, to nema mesta utvrđenju preobražaja radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, s obzirom na to da nije ispunjen uslov iz člana 37. stav 2, a u vezi stava 6. istog člana Zakona o radu u pogledu trajanja radnog odnosa na određeno vreme dužem od 24 meseca.

Pri tom, nije neophodno dalje detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, već se tužilac kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude da se nepotrebno ne bi ponavljalo, u smislu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić