U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Đorđević, advokat iz ..., protiv tuženog „G4S secure solutions“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Slobodan Doklestić, advokat iz ..., radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3673/19 od 10.01.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 24.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3673/19 od 10.01.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 294/2018 od 10.09.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništen sporazum o prestanku radnog odnosa od 13.12.2016. godine, zaključen između tužioca i tuženog, te isti ne proizvodi pravno dejstvo od 13.12.2016. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom trećim izreke, odbačena je, kao nedozvoljena, tužba tužioca u delu zahteva da se obaveže tuženi da ga vrati na poslove i zadatke shodno njegovoj stručnoj spremi. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi, da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 161.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3673/19 od 10.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog dana 01.04.2005. godine. U početku je obavljao poslove ... i ..., a od februara 2010. godine obavljao poslove menadžera Ogranka ... za tuženog do prestanka radnog odnosa. Tokom jeseni 2016. godine tužilac je imao nameru da se preseli u ... sa svojom porodicom zbog kupovine kuće i želeo je da u ... započne posao, o čemu je obavestio tadašnjeg direktora tuženog BB. Na sastanku održanom 25.10.2016. godine, kojem su prisustvali generalni direktor tuženog, tužilac, VV i prevodilac GG, usmeno i neformalno je dogovoreno da se radni odnos tužiocu kod tuženog može okončati na kraju 2016. godine. Međutim, nikakvo pismeno o tome nije sastavljeno. Tužilac je naknadno, zbog novonastalih privatnih okolnosti, zatražio da se okvirno dogovoreno vreme za prestanak radnog odnosa pomeri do 31.01.2017. godine, o čemu je tuženog obavestio pismenim putem, a VV elektronskim putem dana 15.12.2016. godine. Odgovor nije dobio. Naknadno je tužilac saznao, putem filijale PIO Fonda u Vladičinom Hanu u februaru mesecu 2017. godine da mu je radni odnos prestao na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa od 13.12.2016. godine. Putem grafološkog veštačenja je utvrđeno da potpis na predmetnom sporazumu nije autentičan potpis tužioca, da tužilac nije potpisao osporeni dokument – sporazum. Tuženi je tvrdio da je tekst sporazuma poslao tužiocu radi potpisivanja, ali iz fotokopije povratnice nije se moglo utvrditi da je tužilac primio pošiljku koju je tuženi uputio pod nazivom „Sporazumni raskid .../...“, s obzirom da je nečitka i nejasna. Tekst upotrebljenog sporazuma datiranog sa 13.12. 2016.godine po kojem je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog zaključno sa danom 31.12.2016.godine, nije potpisan od strane tužioca. Tužilac je za ovaj akt saznao sredinom februara 2017. godine, kada se obratio Fondu PIO.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev, poništili osporeni sporazum o prestanku radnog odnosa i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad. Od strane nižestepenih sudova dati su potpuni i pravilni razlozi za ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda revizija tuženog nije osnovana u osporavanju pravnosnažne presude, ponavljanjem u postupku isticanih i raspravljenih činjeničnih tvrdnji tuženog, koje ne mogu dovesti do drugačije odluke o tužbenom zahtevu, kod činjenice da tužilac nije potpisao osporeni sporazum o prestanku radnog odnosa.

Odredbom člana 177. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05... 75/14) propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Da bi sporazum bio pravno valjan i mogao da proizvodi pravno dejstvo potrebno je da je zaključen u pismenoj formi između zaposlenog i poslodavca. Sporazum zaposlenog i poslodavca o prestanku radnog odnosa zaključen u skladu sa Zakonom o radu, po svojoj pravnoj prirodi je ugovor. Zato se njegova pravna valjanost mora ceniti prema opštim pravilima o valjanosti ugovora. Za zaključenje sporazuma važi opšte pravilo iz člana 72. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koje glasi da kada je za zaključenje ugovora potrebno sastaviti ispravu, ugovor je zaključen kada ispravu potpišu sva lica koja se njime obavezuju.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da sporazum o prestanku radnog odnosa predstavlja akt u pismenoj formi koji potpisuje zaposleni i njegov poslodavac. Potpisima oni potvrđuju da sadržina sporazuma odgovara stvarnom dogovoru po svim elementima u njemu navedenim, te tako i o tačnom datumu prestanka radnog odnosa. Ovde to nije bio slučaj. Imajući u vidu pismeno koje je tužilac uputio 15.12.2016.godine, jasno je da na strani tužioca nije postojala volja da mu radni odnos kod tuženog prestane sa danom 31.12.2016.godine i da takvo pismeno on nije potpisao. Grafološkim veštačenjem je to potvrđeno. Tuženi, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao činjenicu da je tužiocu dostavio tekst sporazuma i da je tužilac vratio potpisani primerak sporazuma o prestanku radnog odnosa. Samim tim, tuženi nije dokazao da je tužilac postupao suprotno načelu savesnosti i poštenja, odnosno da ponašanje tužioca predstavlja nedozvoljenu zloupotrebu prava, kako u reviziji navodi. Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi, o kojima se drugostepeni sud već izjasnio, dajući razloge koje je prihvatio i Vrhovni kasacioni sud.

U postupku je utvrđeno da tužilac nije potpisao sporazum o prestanku radnog odnosa i da je sredinom februara 2017. godine došao do saznanja o činjenici prestanka radnog odnosa na osnovu postojanja takvog akta. Pri takvom utvrđenju o činjenicama, koje se u postupku po reviziji ne mogu osporavati, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je tužba podneta u okviru roka propisanog u članu 195. Zakonom o radu.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da su nižestepeni sudovi izveli pravilan zaključak da su osnovani zahtevi tužioca za poništaj sporazuma o otkazu ugovora o radu kao nezakonitog i vraćanje na rad. Restitucijom u radni odnos na osnovu članu 191. stav 1. Zakona o radu, otklanja se posledica nezakonitosti.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić