Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da nema mesta primeni člana 404. ZPP, jer je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Zaječaru Reh 21/16 od 14.06.2017. godine i utvrđeno da su presuda Vojnog suda pri niškom korpusu K 22/99 od 21.04.1999. godine, presuda Vrhovnog Vojnog suda – Odeljenje pri Komandi treće Armije 33/99 od 07.05.1999. godine i rešenje Vrhovnog vojnog suda Kvl 38/2000 od 22.02.2000. godine, ništavi od momenta donošenja i da su ništave sve pravne posledice navedenih odluka, a rehabilitovano lice AA se smatra neosuđivanim. Tužilac je bio lišen slobode u periodu od 10.04.1999. godine do 02.06.2000. godine (ukupno 419 dana). Utvrđeno je da je tužilac bio osuđen jer je odbio da primi oružje odnosno obuče vojnu uniformu iz razloga što je pripadnik verske zajednice „Jehovini svedoci“ i vera mu zabranjuje nošenje oružja i uniforme. Tužilac je u vreme lišenja slobode imao 40 godina (rođen je 1959. godine) bio je oženjen, a iz ranijeg braka je imao ćerku od 11 godina.Tokom izdržavanja kazne zatvora tužilac se osećao poniženo. Trpeo je pritisak sredine i morao je da se prilagođava na pravila ponašanja u zatvorskoj sredini i na druge osuđenike različitog ponašanja. Po izlasku na slobodu imao je teškoća da se uklopi u životnu sredinu. Ljudi su ga podozrivo gledali jer je osuđivano lice. Pre hapšenja obavljao je poslove ... u Preduzeću „BB“, na koji posao je po izlasku iz zatvora vraćen, zahvaljujući brojnim preporukama. Zahtev za rehabilitaciono oštećenje zbog neosnovanog lišenja slobode tužilac je podneo 23.11.2017. godine, nadležnoj Komisiji Ministarstva pravde, ali sporazum nije postignut.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom člana 26. Zakona o rehabilitaciji u vezi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev i tužiocu dosudio rehabilitaciono obeštećenje- na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode 2.100.000,00 dinara, a odbio u preostalom delu za iznos od 4.185.000,00 dinara i naknadu materijalne štete 16.500,00 dinara dinara, na ime troškova za sastav zahteva kojim je iniciran obavezan postupak sporazumnog određivanja naknade, propisan članom 27. Zakona o rehabilitaciji, a odbio u preostalom delu za iznos od 157.500,00 dinara.

Drugostepeni sud je našao da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo u pogledu visine pravične novčane naknade, pa je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode isplati iznos od 1.600.000,00 dinara, a u preostalom delu za iznos od još 500.000,00 dinara tužbeni zahtev odbio, dok je u preostalom pobijenom usvajajućem i odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne i materijalne štete prvostepena presuda potvrđena i odbacio je kao nedozvoljenu žalbu tužioca protiv dela kojim je usvojen tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o tužiočevom zahtevu za naknadu štete.

Naime, odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/11), propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Dakle, osnov za tužiočevo potraživanje (kao rehabilitovanog lica) novčane naknade za nematerijalnu štetu koju trpi u vidu duševnih bolova zbog neosnovane osude i lišenja slobode sadržan je u citiranoj odredbi Zakona o rehabilitaciji, a ostvaruje se u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Vidovi pravno priznate nematerijalne štete, kao i uslovi i kriterijumi za odmeravanje i dosuđivanje pravične novčane naknade regulisani su članom 200. Zakona o obligacionim odnosima koji, između ostalog, propisuje da će sud za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o njenoj visini, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Pravična novčana naknada koja se dosuđuje u skladu sa navedenim zakonskim odredbama predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj sferi oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Naime, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Shodno tome, za tu štetu dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem se odmeravanju uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, porodični i društveni status, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koji su mu stavljeni na teret, vreme trajanja (419 dana ) i uslovi lišenja slobode, razloge zbog kojih je lišen slobode, mogućnost zaposlenja i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je na osnovu svih utvrđenih bitnih okolnosti konkretnog slučaja i nastalih posledica situacije u kojoj se tužilac našao, pravilno odlučio kada je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode isplati 1.600.000,00 dinara, koji iznos je odmeren pravilnom primenom člana 200. ZOO, i u skladu je sa ciljem kome služi naknada nematerijalne štete, te predstavlja pravično i adekvatno obeštećenje za duševne patnje tužioca usled neosnovanog lišenja slobode, što suprotne navode revizije čini neosnovanim. Ovo posebno ako se ima u vidu da je primarna moralna satisfakcija ostvarena donošenjem odluke o rehabilitaciji tužioca i uklanjanju iz pravnog poretka ništavih sudskih odluka. Stoga su neosnovani navodi revizije o diskriminaciji tužioca u odnosu na lica koja potražuju i ostvaruju sudsku zaštitu prava na naknadu štete zbog neosnovanog pritvora dosudom većih iznosa, upravo iz razloga što se ne radi o licima u istoj činjeničnopravnoj situaciji. Tužilac je (delimičnu) satisfkaciju doživeo prvenstveno u postupku rehabilitacije donošenjem odluke koja predstavlja priznanje i deklaraciju države za nezakonito postupanje prema tužiocu kao rehabilitovanom licu, što je, iako nedovoljna satisfakcija, u znatoj meri umanjilo duševne bolove tužioca zbog neosnovnaog lišenja slobode. Iznos dosuđen tužiocu za traženi vid nematerijalne štete, zajedno sa ostalim merama (rehabilitacija, odluka nadležnog državnog organa, odnosno priznanje države da je ovde učinjena velika greška i drugo) može da dovede do uspostavljanja poremećene psihičke ravnoteže kod tužioca zbog učinjenih povreda njegovih prava. Dosuđivanje višeg iznosa novčane naknade bilo bi protivno članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Ispitujući pravilnost pobijanog rešenja sadržanog u stavu trećem izreke drugostepene presude, kojim je odbačena žalba tužioca kao nedozvoljena, u smislu člana 408. u vezi člana 420. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

Odredbom člana 389. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP) propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu odbaciti drugostepeni sud rešenjem, ako to nije učinio prvostepeni sud, bez odlaganja (član 378), dok je odredbom člana 378. stav 3. istog zakona propisano da je žalba nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, ako je žalbu izjavilo lice koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili ako lice koje je izjavilo žalbu nema pravni interes za izjavljivanje žalbe.

U konkretnom slučaju, stavom trećim izreke pravnosnažne prvostepene presude delimično je usvojen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete tužioca prema tuženoj. Ispravan je pravni zaključak drugostepenog suda o nedostatku pravnog interesa tužioca za izjavljivanje žalbe protiv presude u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev, sledom čega ju je pravilno odbacio kao nedozvoljenu primenom člana 389. stav 1. u vezi člana 378. stav 3. ZPP.

Pravilno je pobijanom odlukom odlučeno i o troškovima postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić