Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 150/21 od 04.02.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade za ishranu u toku rada u periodu od 01.12.2017. do 28.02.2018. godine isplati ukupan iznos od 26.900,01 dinar u mesečnim novčanim iznosima bliže označenim u stavu drugom izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, kao i da mu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.12.2017. do 28.02.2018. godine, isplati ukupan iznos od 8.966,67 dinara, u mesečnim novčanim iznosima bliže označenim u stavu trećem izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Istom presudom preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 49.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate i obavezan je tužilac da tuženom isplati troškove drugostepenog postupka u iznosu od 6.660,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana presuda, tužilac je, nakon statusnih promena u „Železnice Srbije“ AD kod koga je bio u radnom odnosu, sa tuženim kao poslodavcem sledbenikom zaključio aneks 14 ugovora o radu od 28.08.2015. godine i po tom aneksu obavljao poslove ... u OS ZOP ... OJ pružna deonica ... Tuženi AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ je nastao izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ AD na osnovu statusne promene po odluci Vlade Republike Srbije od 02.05.2015. godine. Tužiocu u spornom periodu nije obračunavana i isplaćivana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu. Kako Kolektivni ugovor „Železnice Srbije“ iz 2002. godine, aneks tog ugovora iz 2006. godine i Kolektivni ugovor zaključen 2015. godine ne sadrže odredbe o visini naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a isti se ne mogu prikazivati kroz cenu rada, veštak je naknade obračunao primenom parametara iz prethodnog Kolektivnog ugovora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da su tužiocu tražene naknade isplaćene tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“, broj 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbama člana 5. ovog Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7 Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“, br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas, dok je stavom 4. istog člana propisano da se vrednost jednog radnog časa umanjuje za 10% i iznosi 66,46 dinara neto. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužioca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje drugostepenog suda da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnim listama tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. S obzirom na to da Aneks Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ ne sadrži konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz njegovog ranijeg Kolektivnog ugovora.

Kako je tužilac postavio tužbeni zahtev na osnovu nalaza veštaka, koji je primenio navedene parametre, tužbeni zahtev je osnovan.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu čl. 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u ukupnom iznosu od 23.300,00 dinara, od čega 12.000,00 dinara na ime troškova za sastav revizije od strane advokata, a u skladu sa Tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12), kao i 5.320,00 dinara na ime takse na reviziju i 7.980. dinara takse na odluku po reviziji.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić