U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Mišković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8603/2018 od 11.09.2019. godine, u sednici održanoj 31.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8603/2018 od 11.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4432/18 od 17.09.2018. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete na ime umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.09.2017. godine, kao dana presuđenja, pa do isplate. Drugim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 86.106,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja, pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8603/2018 od 11.09.2019. godine, prvim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.09.2017. godine, kao dana presuđenja, pa do isplate. Drugim stavom izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, a u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik VP .. u periodu od 25.03.1999. godine do 18.06.1999. godine učestvovao u borbenim dejstvima za vreme NATO bombardovanja. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra, tužilac je za sve to vreme bio izložen jakom stresu koji je doveo do reakcije na borbena dejstva uz psihičko oboljenje – mešovito anksiozno-depresivni sindrom, koje je potencirano spoljnim stresorima, glađu, umorom i velikim brojem povređenih i poginulih saboraca, uz izraženiji strah za sopstveni život. Ovo oboljenje tužioca je posledica pretrpljenog straha za vreme učešća u borbenim dejstvima za vreme nato bombardovanja, a rezultiralo je umanjenjem životne aktivnosti tužioca za 10%. Akutna faza ovog oboljenja kod tužioca je trajala šest meseci od dolaska sa ratišta, zaključno sa decembrom 1999. godine, a u hronični oblik je prešla po proteku šest meseci od akutnog stanja, odnosno u junu 2002. godine. Konačna dijagnoza tužiočeve bolesti od strane lekara neuropsihijatra uspostavljena je 11.12.2015. godine, kada je tužiocu saopšteno od čega boluje i da će morati da se leči do kraja života.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je istaknuti prigovor zastarelosti neosnovan jer kod tužioca konačno stanje bolesti nastupilo u junu 2000. godine, a dijagnoza postavljena 11.12.2015. godine, pa imajući u vidu datum podnošenja tužbe (17.12.2015. godine), potraživanje tužioca nije zastarelo u smislu člana 376. ZOO, pa je tužena, kao pasivno legitimisana u ovom slučaju obavezana da tužiocu naknadi štetu u smislu člana 218. stav 2. Zakona o službi u oružanim snagama i člana 173.,174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, zaključio da je u ovom slučaju potraživanje tužioca zastarelo, jer je tužba podneta po isteku rokova iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, usled čega je preinačio prvostepenu presudu i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva.

Članom 376. stav 1. ZOO propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stavom 2. istog člana propisano je da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

Naime, štetna radnja kao životni događaj i šteta koja nastaje kada se ispolje posledice po život, telo i zdravlje i njihove manifestacije u vidu pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova, nisu jedno te isto. Za početak objektivnog roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada se oštećenik obrati lekaru odgovarajuće struke, kada se uspostavi dijagnoza i kada se oštećeniku to saopšti, jer je on mogao godinama da trpi posledice a da se ne javi lekaru, već je bitno kada je bolest po redovnom medicinskom toku prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja. Dakle, šteta nastaje kada bolest iz akutne faze pređe u hroničnu fazu. Subjektivni rok teče u okviru objektivnog roka, pa protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanje u svakom slučaju prestaje. Tužilac je bio za vreme bombardovanja na teritoriji Kosova i Metohije sve do 18.06.1999. godine, nakon čega je imao akutne simptome bolesti mešovito anksiozno depresivnog sindroma u trajanju od 6 meseci. Bolest tužioca je, stoga, zadobila hronični konačan oblik u junu 2000. godine, od kada je počeo da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koji se računa od dana nastanka štete. Suprotno revizijskim navodima, za početak toka zastarelosti nije od značaja kada je tužiocu postavljena dijagnoza bolesti. Kod takvog stanja, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je po isteku zastarnog roka, 17.12.2015. godine (nakon proteka više od 15 godina od nastanka štete), pa je pravilno drugostepeni sud zaključio da je osnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja istaknut od strane tužene i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva. Kod navedenog, revizijski navodi tužioca koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava su neosnovani.

Iz iznetih razloga, a primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić