Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivanka Dragović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5521/18 od 18.12.2018. godine, na sednici održanoj 21.07.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5521/18 od 18.12.2018. godine u stavovima drugom, četvrtom i petom izreke i spisi vraćaju tom sudu na ponovno suđenje u ovom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1285/2017 od 27.03.2018. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 6.186.000,00 dinara sa zateznom kamatom propisanom Zakonom o zateznoj kamati počev od 27.03.2018. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate.

Dopunskim rešenjem Višeg suda u Beogradu P 1285/2017 od 03.09.2018. godine obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 175.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5521/18 18.12.2018. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu P 1285/2017 od 27.03.2018. godine i dopunsko rešenje P 1285/2017 od 03.09.2018. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ... i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 5.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.03.2018. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 1.186.000,00 do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 201.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.03.2018. godine. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 69.000,00 dinara. Stavom šestim izreke, oslobođen je tužilac obaveze plaćanja sudskih taksi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih revizijskih razloga.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv okrivljenog AA, ovde tužioca, rođenog ...1991. godine, sa prebivalištem u ..., u ul. ..., je po zahtevu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 101/10 od 07.02.2010. godine, Viši sud u Beogradu doneo rešenje Ki.1102/10 dana 11.02.2010. godine da se sprovodi istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, u vezi člana 33. KZ i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. u vezi člaia 33. KZ. Rešenje je doneto bez saslušanja okrivljenog AA, s obrazloženjem da je nedostupan organima gonjenja. Rešenjem Ki. 1102/10 od 11.02.2010. godine, protiv okrivljenog AA određen je pritvor na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1, 2. i 3. ZKP koji će mu se računati od dana i časa lišenja slobode, sa obrazloženjem da je nedostupan organima gonjenja, da je u toku postupka neophodno saslušati predložene svedoke, kao i svedoke za čijim salušanjem se u toku istrage ukaže potreba na koje bi okrivljeni AA boravkom na slobodi mogao uticati, kao i na bojazan da bi okrivljeni boravkom na slobodi mogao ponoviti izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Prema podacima iz kaznene evidencije MUP Direkcije policije od 17.02.2010. godine, u vreme određivanja pritvora, AA nije osuđivano lice. Istražni sudija Višeg suda u Beogradu je dana 11.02.2010. godine doneo naredbu za izdavanje poternice protiv okrivljenog AA, a dana 14.02.2010. godine, lišen je slobode i istog dana je doneto rešenje o zadržavanju u trajanju od 48 časova, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ RS. Tužilac je dana 16.02.2010. godine uz krivičnu prijavu predat dežurnom istražnom sudiji Višeg suda u Beogradu, koji ga je uputio u Okružni zatvor u Beogradu na osnovu rešenja Višeg suda u Beogradu Ki.1102/10 od 11.02.2010. godine. Tužiocu je pritvor u više navrata produžavan rešenjima Višeg suda u Beogradu, a ukinut je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5568/2012 od 20.12.2012. godine. Tužilac je u pritvoru proveo ukupno 1039 dana. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1.br.4518/13 od 19.12.2013. godine, usvojena je žalba branilaca okrivljenog AA i preinačena presuda Višeg suda u Beogradu K. 92/13 od 14.06.2013. godine, tako što je okrivljeni AA, na osnovu odredbe člana 423. stav 1. tačka 2. ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Pre podnošenja tužbe obraćao se Ministarstvu pravde sa zahtevom za naknadu štete. Saslušanjem tužioca u svojstvu stranke utvrđeno je da nije imao saznanja da je protiv njega pokrenut krivični postupak, od 11.02.2010. godine koje je doneto pre saslušanja tužioca kao okrivljenog i sadržina rešenja o određivanju pritvora Ki.1102/10 od 11.02.2010. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima, zbog nedostupnosti organima gonjenja prouzrokovao lišenje slobode, da je određivanje pritvora bila nužna i opravdana mera radi obezbeđenja prisustva tužioca kao okrivljenog i da stoga tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete usled neosnovanog lišenja slobode u smislu odredbe člana 560 stav 1 Zakonika o krivičnom postupku koji je bio na snazi u trenutku lišenja slobode tužioca imajući u vidu da je tužilac svojim postupcima prouzrokovao lišenje slobode. Kako tužilac tokom postupka nije predložio da sud izvede dokaze na okolnost da tužilac nije svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao svoje lišenje slobode, to je primenom odredbe člana 231 stav 1 Zakona o parničnom postupku prvostpeni sud odlučio kao u izreci presude.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je pogrešno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja, zbog čega nisu utvrđene činjenice bitne za odlučivanje u ovoj parnici, te je nakon održane rasprave, utvrdio činjenično stanje i usvojio delimično tužbeni zahtev, s obzirom da tužilac u konkretnom slučaju ima pravo u smislu člana 560. stav 1. tačka 1. Zakona o krivičnom postupku važećeg u vreme kada je protiv njega pokrenut krivični postupak. Naveo je da je na tuženoj teret dokazivanja činjenice da je tužilac skrivio pritvaranje čime bi izgubio pravo na naknadu štete, što ona nije dokazala, jer se nedozvoljen postupak pritvorenog lica ne može zasnivati samo na razlozima navedenim u rešenjima o sprovođenju istrage, određivanju i produženju pritvora, donetim pre saslušanja okrivljenog i da nema uzročno posledične veze između postupanja tužioca i razloga za određivanje pritvora, te je visinu štete odmerio shodno članu 200. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakav zaključak drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbama člana 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku (,,Službeni list SRJ“ br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) propisano je da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena. Odredbom člana 560. stav 3. istog Zakona propisano je da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode.

S obzirom na citirane odredbe zakona, da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude ili neosnovanog pritvaranja dovoljno je da nastupe neke od alternativno predviđenih tzv. pozitivnih pretpostavki u navedenim odredbama, da postoji uzročna veza između neosnovane osude ili pritvaranja i nastale štete, ali i istovremeno odsustvo tzv. negativnih pretpostavki propisanih u navedenim zakonskim odredbama na čije postojanje sud pazi po službenoj dužnosti, budući da se radi o pravilnoj primeni materijalnog prava. U postupku pred drugostepenim sudom ostalo je nerazjašnjeno zašto je za tužiocem naređeno izdavanje poternice, ako se, kao što je to tvrdio u svom iskazu, nije skrivao. Na ovu okolnost, a na šta je ukazivala i tužena, drugostepeni sud nije izvršio uvid u krivični (K) spis, već je tražio da se dostave pojedini delovi spisa koji se ne mogu sagledati kao celina, a iz obrazloženja pojedinih rešenja o pritvoru, odnosno produženju pritvora proizlazi da je za tužiocem raspisana potraga od strane PS Palilula, koje okolnosti nisu ispitivane a osnovano se ističu u reviziji.

Iz navedenih razloga potrebno je da drugostepeni sud u ponovnom postupku otkloni ukazane nedostatke i donese zakonitu, pravilnu i obrazloženu odluku.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić