Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je povodom istog događaja, shodno činjeničnom opisu sadržanom u dispozitivu privatne tužbe, vođen prekršajni postupak pred Prekršajnim sudom u Beogradu, te da je dana 21.06.2020. godine nastupila apsolutna zastarelost prekršajnog gonjenja, zbog čega je, prema stavu odbrane, prekršajni sud morao da donese rešenje o obustavljanju prekršajnog postupka, citirajući obaveštenje prekršajnog suda dostavljeno odbrani i nalazeći da, suprotno navodima prekršajnog suda spisi predmeta prekršajnog suda nisu dostavljeni Trećem osnovnom javnom tužiocu u Beogradu, jer se radi o postupku za krivično delo koje se ne goni po službenoj dužnosti, već su spisi predmeta dostavljeni sudu nakon što je krivični progon okrivljenog već započet. U vezi sa tim branilac u zahtevu navodi da su protiv okrivljenog istovremeno vođeni i krivični i prekršajni postupak povodom istog događaja, te da se prekršajni sud protivno zakonu oglasio stvarno nenadležnim, jer je shodno članu 110. Zakona o prekršajima spise predmeta mogao ustupiti stvarno i mesno nadležnom sudu ili nekom drugom nadležnom organu a ne privatnom tužiocu, ističući da je nastupila apsolutna zastarelost prekršajnog gonjenja što je prekršajni sud odbio da konstatuje.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP, propisano je da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola 7, Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog kog je već pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postpukom te države.

Odredbom člana 34. stav 4. Ustava RS, propisano je da niko ne može da bude gonjen ili kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena, ili je postupak pravnosnažno obustavljen, te da istim zabranama podleže vođenje postupka i za neko drugo kažnjivo delo.

Iz spisa predmeta proizlazi da je punomoćnik privatnog tužioca BB, dana 18.09.2018. godine, Trećem osnovnom sudu u Beogradu podneo privatnu tužbu, koju je precizirao dana 08.04.2019. godine, protiv okrivljenog AA, zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, povodom životnog događaja od 23.06.2018. godine, po kom optužnom aktu je vođen krivični postupak okončan donošenjem pobijane pravnosnažne presude kojom je okrivljeni AA, oglašen krivim zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ. Nadalje, prema stanju u spisima predmeta Prekršajnog suda u Beogradu Pr 70926/18 protiv okrivljenog AA je zbog istog životnog događaja dana 03.07.2018. godine, podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka od strane MUP RS PU za Grad Beograd, PS Zemun, nakon čega se Prekršajni sud u Beogradu, pošto je od strane punomoćnika privatnog tužioca obavešten da se protiv okrivljenog povodom istog događaja vodi krivični postupak pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K 140/19 po tužbi privatnog tužioca, rešenjem PR 70926/18 od 12.11.2019. godine, na osnovu člana 110. Zakona o prekršajima, oglasio stvarno i mesno nenadležnim za vođenje prekršajnog postupka protiv okrivljenog AA, zbog prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, te su spisi predmeta dostavljeni Trećem osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, na dalje postupanje.

Odredbom člana 183. stav 2. Zakona o prekršajima, propisano je, da će prekršajni sud, kada zahtev sadrži podatke o tome da je povodom istog događaja pokrenut krivični postupak ili postupak za privredni prestup, spise predmeta dostaviti nadležnom sudu na dalje postupanje i o tome obavestiti podnosioca zahteva. Stavom 3. istog člana, određeno je da će sud na način iz stava 2. ovog člana postupiti i kada u toku postupka sazna da se povodom istog događaja vodi krivični postupak ili postupak za privredni prestup.

Polazeći od navedenog po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nije povređeno procesno načelo iz člana 4. stav 1. ZKP, člana 4. stav 1. Protokola 7, Konvencije o zaštiti ljudskih prava i člana 34. stav 4. Ustava RS.

Naime, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se, bez obzira na činjenicu što su i krivični i prekršajni postupak vođeni zbog događaja koji proizlazi iz istih činjenica, u konkretnom slučaju ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u smislu člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP. Ovo stoga, jer prekršajni postupak nije okončan donošenjem pravnosnažnog rešenja o obustavljanju postupka, već se prekršajni sud, odmah po saznanju da se povodom istog događaja vodi krivični postupak, a pre nastupanja apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja, citiranim rešenjem oglasio stvarno i mesno nenadležnim za vođenje prekršajnog postupka protiv okrivljenog i spise predmeta dostavio Trećem osnovnom sudu u Beogradu kao nadležnom za dalje postupanje, u smislu odredbi člana 183. stav 2. i 3. ZKP, zbog čega, po oceni ovoga suda nisu postojale procesne smetnje za vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog povodom istog životnog događaja.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, navodima da je povređen identitet između optužbe i presude time što je prvostepeni sud, suprotno odredbi člana 420. ZKP, izmenio izreku presude u odnosu na privatnu tužbu u pogledu opisa telesnih povreda koje je kritičnom prilikom zadobio privatni tužilac, iako nije ovlašćen da vrši upodobljavanje pritvatne tužbe dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesnoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela okrivljenog, koje su opisane u optužnom aktu, dodavanjem više kriminalnih aktivnosti, odnosno dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenog, kojim se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda, sud nije povredio subjektivni, a ni objektivni identitet između optužbe i presude na štetu okrivljenog. Po nalaženju ovoga suda, okrivljeni AA je pravnosnažnom presudom suštinski oglašen krivim za identične radnje koje su mu stavljene na teret optužnim aktom privatnog tužioca, a preciziranjem činjeničnog opisa dela u izreci presude u pogledu opisa lake telesne povrede koju je oštećeni zadobio kritičnom prilikom rečima: „Nagnječenje čeonog temena levo i nagnječenje sa krvnim podlivom desne polovine vrata“, koje povrede su već bile opredeljene u optužnom aktu – razderotine i podlivi u predelu glave i vrata, sud je izreku presude upodobio činjeničnom stanju utvrđenom na glavnom pretresu na osnovu izvedenih dokaza – nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke, što je, nasuprot navodima zahteva, bio ovlašćen da učini.

Kako je u konkretnom slučaju činjenični opis dela u izreci presude ostao u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela u pitanju, to su ocenjeni kao neosnovani navodi iz zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da prvostepeni sud u pobijanoj pravnosnažnoj presudi nije dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja kao i da je izostala ocena verodostojnosti protivrečnih dokaza, kojim navodima po oceni ovoga suda, branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, isticanjem da je odluka o krivičnoj sankciji nezakonita, s obzirom na to da nižestepeni sudovi nisu dali odgovarajući značaj utvrđenim olakšavajućim okolnostima na strani okrivljenog koje je, prema stavu odbrane, trebalo oceniti kao osobito olakšavajuće okolnosti.

Po nalaženju ovoga suda, branilac okrivljenog iznetim navodima zahteva, iako se formalno poziva na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, ne ukazuje da je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon, već da sud nije pravilno odmerio kaznu, s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja, što predstavlja povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 441. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                             Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                        Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić