Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačavajućem delu izreke, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga, pozivajući se i na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP i na pravilnu primenu materijalnog prava, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...18/20) pa je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem Skupštine Grada Prištine – Sekretarijat za zdravstvo, boračku, socijalnu i dečiju zaštitu od 04.04.1997. godine tužiocu je priznato pravo na ličnu invalidninu u mesečnom iznosu od 100% od mesečnog iznosa lične invalidnine koja pripada vojnom invalidu prve grupe, sa 100% telesnog oštećenja trajno. Pravo korisnika po osnovu tog rešenja primenjivaće se od 01.01.1997. godine pa nadalje, sve dok za to postoje zakonski uslovi za korišćenje ostvarenog prava. Rešenjem Skupštine Grada Prištine - Sekretarijata za zdravstvo, boračku, socijalnu i dečiju zaštitu od 24.04.1997. godine priznato je tužiocu pravo na ortopedski dodatak prvog stepena u mesečnom iznosu od 574,00 dinara, a da isplata po osnovu tog rešenja teče počev od 01.03.1997. godine pa nadalje, sve dok za to postoje zakonski uslovi za korišćenje ostvarenog prava. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast od 22.05.2019. godine utvrđeno je da pripadajuća invalidnina tužiocu po osnovu rešenja Skupštine Grada Prištine od 04.04.1997. godine, u periodu od 01.03.1999. godine do 30.04.2019. godine ukupno iznosi neto 12.464.124,60 dinara. Pripadajući ortopedski dodatak tužioca po rešenju Skupštine Grada Prištine od 24.04.1997. godine u periodu od 01.03.1999. godine do 30.04.2019. godine ukupno iznosi neto 3.614.596,13 dinara, da na neto iznos pripadajućih invalidnina i ortopedskog dodatka treba obračunati zakonsku zateznu kamatu počev od dana dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa, odnosno svakog 25. u mesecu u navedenom periodu pa do dana isplate potraživanja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan u smislu odredbe člana 155., 172. stav 1. i 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da se nepravilan rad tuženog ogleda u činjenici da je bez ikakvog zakonskog osnova i odluke tužiocu obustavio isplatu invalidnine i ortopedskog dodatka, koja prava mu je tužena priznala svojim napred navedenim rešenjima, koja su još uvek na snazi, pa pravo tužioca na isplatu tih naknada do danas nije prestalo; međutim, pravostepeni sud je usvojio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene za traženu štetu za period od marta 1999. godine, zaključno sa junom 2015. godine primenom člana 376. ZOO, jer je u konkretnom slučaju propisani rok zastarelosti od 3 godine koji počinje da teče za svako pojedinačno potraživanje od datuma dospelosti, s obzirom da prema odredbi člana 186. ZOO šteta se smatra dospelom od trenutka nastanka štete u smislu odredbe člana 361. a tužilac je poslednju naknadu primio u februaru 1999. godine, za štetu saznao nakon što mu u martu 1999. godine nije isplaćena naknada na ime invalidnine i ortopedskog dodatka, a tužbu je preko pošte podneo dana 13.07.2018. godine, pa je za taj period odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, a za preostali period počev od jula 2015. godine zaključno sa aprilom 2019. godine, za koji prigovor zastarelosti nije osnovan, tužbeni zahtev je usvojio.

Apelacioni sud u Beogradu je pobijanim stavom dva i tri svoje izreke preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celosti, zaključujući da je prvostepeni sud ocenom podnetih isprava nepravilno zaključio da su priložena rešenja stupila na pravnu snagu, da je po njima vršena isplata, jer iz podnetih isprava ne proizilazi takav zaključak, a teret dokazivanja u konkretnom slučaju je na tužiocu, pa tužilac nije dokazao da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 172. stav 1. i odredbe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima u konkretnom slučaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je bez otvaranja glavne rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje, pa je na taj način učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. Zakona parničnom postupku.

Naime, pred prvostepenim sudom je sproveden dokazni postupak vršenjem uvida u original predmetnih rešenja, na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava. Na osnovu izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da kako je pozitivno rešeno po zahtevu stranke (ovde tužioca) i isplata bila ustanovljena, stranka (ovde tužilac) nije imao pravni interes da se žali, pa rešenja donošena u tom periodu nisu ni snabdevana klauzulama pravnosnažnosti i izvršnosti. Teret dokazivanja da navedena rešenja više nisu na pravnoj snazi je na tuženoj koja tokom postupka nije predložila niti dostavila dokaze na tu okolnost, zbog čega je prvostepeni sud zauzeo pravno stanovište da predmetna rešenja i dalje imaju pravno dejstvo, da nisu ukidana ni revidirana, tj stavljena van snage.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka pobijanom presudom, drugostepeni sud nije na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja na drugačiji način primenio materijalno pravo preinačavajući prvostepenu presudu, već je izvršio ocenu dokaza na drugačiji način i na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti – što je mogao učiniti jedino da je postupio po članu 383. stav 3. i 4. ZPP, a nije. Navedeno proizilazi iz činjenice da se činjenično stanje nižestepenih odluka razlikuje, jer je drugostepeni sud utvrdio da tužilac nije dostavio rešenje kojim mu je po važećim propisima do 01.01.1997. godine utvrđen status civilnog invalida rata, već je dostavio samo predmetna prvostepena rešenja kojima je u prvostepenom postupku odlučivano o pravima koja se zasnivaju na prethodno utvrđenom statusu civilnog invalida rata sa određenim stepenom invaliditeta i to bez dokaza da su ta rešenja postala izvršna i da je po njima vršena isplata, da tužilac u sudu nije otkrio svoje identifikacione podatke (datum i godina rođenja, ime roditelja, JMBG) niti je priložio bilo kakvu ličnu ispravu pa zbog nedovoljnih identifikacionih podataka o tužiocu nema mogućnosti da se nedostajući podaci koji se odnose na utvrđivanje statusa civilnog invalida rata i izvršnosti rešenja o priznavanju prava na ličnu invalidninu i ortopedski dodatak i eventualnom korišćenju tog prava do marta 1999. godine pribave iz službenih evidencija isplatnih organa ili privremenih institucija na KiM.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud nije mogao bez održavanja glavne rasprave odluku zasnovati na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, odnosno nije mogao bez izvođenja dokaza pred drugostepenim sudom na drugačiji način i na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja doneti svoju odluku. Zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka u drugostepenom postupku, pobijana presuda je morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonom zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci rešenja.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić