Врховни касациони суд је у седници већа размотрио списе предмета са захтевом за заштиту законитости браниоца по службеној дужности окривљеног АА - адвоката Мирка Деврња, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости је недозвољен.

Одредбом члана 482. став 1. Законика о кривичном поступку прописано је да против правноснажне одлуке јавног тужиоца или суда или због повреде одредаба поступка који је претходио њеном доношењу, овлашћено лице може поднети захтев за заштиту законитости под условима прописаним у том законику.

Одредбом члана 483. став 1. ЗКП је прописано да захтев за заштиту законитости могу поднети Републички јавни тужилац, окривљени и његов бранилац. Одредбом става 2. истог члана прописано је да Републички јавни тужилац може поднети захтев за заштиту законитости како на штету, тако и у корист окривљеног, а одредбом става 3. истог члана прописано је да захтев за заштиту законитости окривљени може поднети искључиво преко браниоца.

Одредбом члана 485. став 4. ЗКП је прописано да због повреда тог законика (члан 74, члан 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члан 439. тачка 1) до 3) и члан 441. став 3. и 4.) учињених у првостепеном и поступку пред апелационим (другостепеним) судом окривљени може поднети захтeв за заштиту законитости у року од 30 дана од дана када му је достављена правноснажна одлука, под условом да је против те одлуке користио редовни правни лек.

Према одредби члана 71. тачка 5) ЗКП бранилац има право да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени.

Како су сходно цитираној законској одредби права браниоца ограничена правима која у поступку има окривљени, то дакле бранилац окривљеног има право, али и дужност, да процесне радње предузима само у корист окривљеног, те је сагласно томе овлашћен да захтев за заштиту законитости као ванредни правни лек поднесе искључиво у корист окривљеног, уколико је правноснажном одлуком јавног тужиоца или суда учињена повреда закона наведена у члану 485. став 4. ЗКП на штету окривљеног.

У конкретном случају, подносилац захтева адвокат Мирко Деврња је решењем Основног јавног тужиоца у Руми КТР.2-17/19 од 10.01.2019. године постављен за браниоца по службеној дужности окривљеном АА, а дана 30.01.2019. године је окривљени пуномоћјем овластио адвоката Мирка Деврња да га заступа у предметном кривичном поступку као изабрани бранилац. Након окончања поступка према окривљеном, адвокат Мирко Деврња је дана 24.08.2021. године поднео захтев за накнаду трошкова кривичног поступка које је имао за одбрану по службеној дужности окривљеног АА, те је о истоме одлучено побијаним правноснажним решењима.

Наведеним првостепеним решењем Основног суда у Руми је одбијен захтев адвоката Мирка Деврња за исплату награде за одбрану по службеној дужности окривљеног АА и адвокат Мирко Деврња је упућен да наведени захтев поднесе Основном јавном тужиоцу у Руми. Другостепеним решењем Основног суда у Руми у ставу првом изреке одбијена је као неоснована жалба браниоца по службеној дужности окривљеног АА - адвоката Мирка Деврња изјављена путем пуномоћника против првостепеног решења, а у ставу другом изреке одбијен је као неоснован захтев овог браниоца по службеној дужности за досуђење трошкова састава предметне жалбе.

Бранилац по службеној дужности окривљеног АА - адвокат Мирко Деврња је захтев за заштиту законитости поднео јер је по његовом мишљењу правноснажним побијаним решењима повређен закон из разлога што му као браниоцу по службеној дужности нису признати трошкови које је имао пред Основним судом у Руми и које је захтевом за накнаду трошкова кривичног поступка од 24.08.2021. године тражио, при чему бранилац у захтеву не указује ни једном речју на који начин је побијаним решењима учињена повреда закона на штету окривљеног.

Дакле, имајући у виду да је бранилац окривљеног по службеној дужности захтев за заштиту законитости поднео у своје име и због повреде закона учињене на своју штету, а на шта по закону није овлашћен у смислу напред цитираних законских одредби, то, по налажењу Врховног касационог суда, бранилац окривљеног по службеној дужности у конкретном случају није овлашћено лице за подношење овог ванредног правног лека, па је стога овај суд наведени захтев оценио недозвољеним.

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП у вези чланова 483. и 71. тачка 5) ЗКП одлучио као у изреци овог решења.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Председник већа-судија

Снежана Лазин, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић