Врховни касациони суд је утврдио да су испуњени услови за одлучивање о ревизији, као о изузетно дозвољеној, на основу члана 404. Закона о парничном поступук - ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 87/18), због потребе разматрања правних питања везаних за трошкове поступка, с обзиром да постоји неуједначена судска пракса по овом питању, са којих разлога је, одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући правилност другостепене одлуке на основу члана 408. у вези члана 420. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Првостепени суд је усвојио захтев тужиље и обавезао тужену да у корист тужиље изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање надлежном фонду ПИО по стопи која буде важила на дан уплате, на основице ближе одређене пресудом Основног суда у Лесковцу П 3867/14 од 19.01.2016. године. С обзиром да је тужиља успела у спору, обавезао је тужену да тужиљи на име трошкова поступка плати 17.300,00 динара, на основу члана 153. и 154. ЗПП, а који се односе на трошкове које је тужиља имала за заступање од стране пуномоћника из реда адвоката и то на име састава тужбе 6.000,00 динара, приступа на једном одржаном рочишту 7.500,00 динара као и за таксу за тужбу и пресуду у висини од 3.800,00 динара, а све према вежећој АТ и ТТ.

Другостепени суд је преиначио одлуку о трошковима поступка и одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка, са образложењем да је тужиља у поступку у коме је потраживала новчану накнаду имала могућност да потражује и доприносе за пензијско и инвалидско осигурање надлежном фонду ПИО.

Основано се ревизијом указује на погрешну примену материјалног права.

Чланом 153. ставом 1. ЗПП, прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове. Чланом 154. ставом 1. ЗПП, прописано је да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице. Чланом 156. ЗПП, прописано је да ће тужилац накнадити туженом парничне трошкове ако тужени није дао повод за тужбу и ако је признао тужбени захтев у одговору на тужбу, односно на припремном рочишту, а ако се не одржава припремно рочиште онда на главној расправи пре него што се упустио у расправљање о главној ствари.

Када се пође од цитираних одредби Закона о парничном посутпку, као и исхода ове парнице, правилно је првостепени суд одлучио када је обавезао тужену да тужиљи накнади трошкове поступка који су били потребни ради вођења ове парнице. Наиме, начело економичности поступка ни једном законском одредбом није прописано као основ за недосуђивање трошкова парничног поступка, а нарочито не у ситуацији када је странка у целости успела у спору, док разлог правичности може бити од утицаја на одлуку о трошковима само у споровима из области породичних односа.

Са напред наведених разлога, Врховни касациони суд је преиначио другостепену одлуку о трошковима поступка, и на основу члана 416. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Тужиља је успела у поступку по ревизији, па јој на основу члана 153. и 154. ЗПП припадају и опредељени трошкови овог поступка, који су досуђени у висини од 12.000,00 динара на основу Тарифног броја 13 Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката.

Са напред наведених разлога, на основу члана 165. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић