Поступајући по жалби предлагача, у смислу одредаба чл. 16, 18. и 20. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“ број 40/15) и члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“ бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“ бр. 46/95... 106/15), Врховни касациони суд је испитао побијано решење, применом члана 386. у вези члана 402. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14) и нашао да je жалба основана.

О жалби је одлучивао судија одређен Годишњим распоредом послова у суду у смислу одредбе члана 16. став 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“ број 40/15), којом одредбом је предвиђено да председник непосредно вишег суда може годишњим распоредом послова да одреди једног судију или више судија да поред њега воде поступак и одлучују по жалбама.

Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06), утврђено је да свако има право да му независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Одредбом члана 18. став 3. Устава Републике Србије, утврђено је да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.

Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано је да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предмета суђења, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значај предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Ожалбеним решењем је одбијен приговор предлагача поднет ради убрзавања поступка у предмету Управног суда III-10 У 182/18, као неоснован, са образложењем да се ради о предмету сложене природе у коме је неопходно одржавање усмене јавне расправе, која је заказана за 18.03.2021. године. Такође се наводи да су у предмету предузимане радње у претходном поступку, како би се створиле процесне претпоставке за одлучивање по тужби. Указује се на то да у периоду ванредног стања и решавања изборних спорова током 2020. године нису постојале објективне могућности за поступање у предмету III-10 У 182/18.

Врховни касациони суд налази да је Управни суд погрешно закључио да у конкретном случају није повређено право предлагача на суђење у разумном року, јер се из списа предмета види, а на то је указано и у приговору, да се ради о поступку реституције имовине који се води од 2012. године. Приликом одлучивања о заштити права на суђење у разумном року поступак се мора свеобухватно анализирати, почев од иницијалне радње у управном поступку до доношења судске одлуке у управном спору, уколико предлагач указује на целокупно време трајања поступка. Полазећи од међународних стандарда заштите права на суђење у разумном року, који су претежним делом установљени праксом Европског суда за људска права, оцена трајања судског поступка у управном спору не искључује временско трајање управног поступка, јер он представља интегрални део поступка у коме се одлучује о праву предлагача.

Врховни касациони суд подсећа и на то да се, према одредби члана 48. став 4. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр.72/11, 108/13, 142/14, 88/15 – Одлука УС и 95/18), поступак по тужби у управном спору сматра хитним. Дуго трајање управног спора који је по закону хитан, као једне фазе решавања у управној ствари, не може се сматрати оправданим и допустивим уколико је праћено потпуном неактивношћу суда у периоду од три године. У овом конкретном случају, од дана пријема одговора на тужбу 08.03.2018. године до подношења приговора ради убрзавања поступка 12.01.2021. године није предузета ниједна радња у поступку. Овако дуг период неактивности суда не може се оправдати сложеношћу предмета и објективном немогућношћу за поступање у већем делу 2020. године. Усмена јавна расправа у предмету III-10 У 182/18 је одржана 18.03.2021. године и истог дана донета пресуда која је из суда отправљена 29.04.2021. године.

Полазећи од изложеног, Врховни касациони суд је, на основу члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, усвојио жалбу предлагача и преиначио првостепено решење Управног суда тако што је утврдио да је предлагачу повређено право на суђење у разумном року у поступку који се води пред Управним судом у предмету III-10 У 182/18.

Како је након подношења приговора и жалбе управни спор окончан доношењем пресуде од 10.03.2021. године, то није постојала потреба за предузимање процесних радњи у оспореном поступку.

Одлука о накнади трошкова предлагачу за састав приговора и жалбе од стране адвоката донета је на основу члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку сходном применом одредаба члана 153. став 1, члана 154. и члана 163. став 1. Закона о парничном поступку, а према Тарифном броју 13. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката ЗПП.

Судија

Катарина Манојловић Андрић, с.р.

Поука о правном леку.

Против овог решења жалба није дозвољена.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић