Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 200/2022
11.02.2022. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Катарине Манојловић Андрић, председника већа, Гордане Џакула, Бранислава Босиљковића, Бранке Дражић и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., коју заступа пуномоћник Милош Радојевић, адвокат из ..., против туженог Герантолошког центра Ниш у Нишу, ради поништаја анекса уговора о раду, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против решења Вишег суда у Нишу Гж1 111/21 од 25.08.2021. године, у седници већа одржаној 11.02.2022. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ посебна ревизија тужиље изјављена против решења Вишег суда у Нишу Гж1 111/21 од 25.08.2021. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиље изјављена против решења Вишег суда у Нишу Гж1 111/21 од 25.08.2021. године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Основног суда у Нишу П1 2196/20 од 22.03.2021. године, одбачена је тужба тужиље као неблаговремена и одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Решењем Вишег суда у Нишу Гж1 111/21 од 25.08.2021. године, одбијена је жалба тужиље и потврђено првостепено решење. Истим решењем одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажног другостепеног решења тужиља је благовремено изјавила посебну ревизију на основу члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14... 18/20) – у даљем тексту: ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови да се дозволи посебна ревизија по члану 404. ЗПП, зато што спорно правно питање није од општег интереса или интереса равноправности грађана, већ је везано за конкретно чињенично стање. Нема ни потребе за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права, нити су о томе приложени одговарајући докази.