У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП. Ревизијом се неосновано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, с обзиром да у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуштања у примени или до неправилне примене одредаба пароцесног закона које су биле од утицаја на законитост побијане пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био запослен код туженог на неодређено време на радном месту „...“ по уговору о раду од 06.06.2008. године са пратећим анексима. Тужени је 19.01.2015. године донео упозорење тужиоцу пред отказ уговора о раду због недостављања потврде о боловању почев од 05.01.2015. године. У упозорењу је наведено да је тужилац искористио годишњи одмор из 2014. године и да му након закључења боловања 31.12.2014. године, није одобрено да користи годишњи одмор за 2015. годину. Како тужилац за јануар 2015. године није имао потврду о привременој спречености за рад, решење о годишњем одмору, као ни решење о плаћеном или неплаћеном одсуству, по оцени послодавца испуњени су услови за отказ уговора о раду. Решењем туженог од 04.02.2015. године чија се садржина поклапа са упозорењем, тужиоцу је отказан уговор о раду због недостављања потврде о привременој спречености због болести у смислу члана 103. Закона о раду, као и због неоправданог изостанка са рада два дана у току месеца, односно три дана у току године у смислу члана 19.3. Уговора о раду.

У току поступка је утврђено да је тужилац био спречен да ради у дужем временском периоду крајем 2014. године и да је за период од 28.12.2014. године до 31.12.2014. године одсуствовање са посла правдао одобрењем лекарске комисије, која је дала оцену да је тужилац способан да ради од 01.01.2015. године, иако по мишљењу комисије постоји медицинско оправдање да и даље буде на боловању. По добијању извештаја, тужилац се није одмах јавио изабраном лекару ради продужетка привремене спречености за рад, већ је то учинио тек 26.01.2015. године, тако да је тужиочево одсуство са рада почев од 01.01. било неоправдано све до 26.01.2015. године када се јавио изабраном лекару и за наредни период доставио послодавцу потврду о спречености.

Код тако утврђеног чињеничног стања, правилно је у побијаним нижестепеним пресудама примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду и враћање на рад.

Чланом 179. став 3. тачка 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 ... 75/14), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину и то ако не достави потврду о привременој спречености за рад у смислу члана 103. овог закона. Према члану 179. став 2. тачка 8. Закона о раду, послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну обавезу утврђену општим акотом или уговором о раду. Одредбом члана 19. 3. уговора о раду прописано је да запосленом који не поштује радну дисциплину, односно чије је понашање такво да не може да настави рад код послодавца, може престати радни однос отказом уговора о раду због неоправданог изостанка са рада два дана у току месеца или три дана у току једне године.

Наиме, како је у конкретном случају основ престанка радног односа непоштовање радне дисциплине прописане актом послодавца, између осталог и због неоправданог изостанка са посла више од два дана у току месеца, то је био довољан разлог за отказ уговора о раду јер описано понашање само по себи представља повреду радне дисциплине. Такође, мишљење лекарске комисије о медицинској оправданости тужиочевог даљег одсуства са рада не обавезује туженог послодавца и не утиче на његово дискреционо овлашћење да запосленом откаже уговор о раду ако за отказ постоје оправдани разлози, већ то мишљење представља препоруку за изабраног лекара у погледу издавања потврде запосленом о привременој спречености за рад. Будући да је током постука несумњиво утврђено да је тужилац у спорном периоду неоправдано изостао са посла више од два радна дана у току месеца, тужени је имао основ да му откаже уговор о раду из тих разлога, па су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев за поништај побијаног решења о отказу уговора о раду.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.

Одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова ревизијског постука, у смислу члана 154. став 1. ЗПП, с обзиром да нису били потребни.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић