Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, Republički javni tužilac je blagovremeno podneo zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, zbog povrede zakona na štetu javnog interesa.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 423. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i našao da zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude nije osnovan.

Odredbom člana 421. ZPP, propisano je da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu Republički javni tužilac može da podnese Vrhovnom sudu zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude (stav 1), da zahtev iz stava 1. ovog člana može da se podnese protiv pravnosnažne presude kojom je povređen zakon na štetu javnog interesa.

U konkretnom slučaju, odlučivano je o tužbeni zahtevu tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da se sa svojim ličnim stvarima iseli iz stana tužioca, tako što je tužena obavezana da se iz tužiočevog stana iseli, te da stan sa ključevima i svim pokretnim stvarima u njemu preda tužiocu u državinu.

Podnosilac zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude poziva se na odredbu člana 421. ZPP, obrazlaže da je presudom povređen zakon na štetu javnog interesa, usled pogrešne primene materijalnog prava, što je za posledicu imalo povredu prava tužene koje se odnosi na pravo dom. Dejstvo pravnosnažne presude po javni interes nalazi u tome što se u slučaju povrede (prava na dom) takvi privatni interesi štite u cilju zaštite porodice i dece.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bivši supružnici. Brak je zaključen 12.10.1996. godine, zajednica života je trajala do decembra 2016. godine, a brak je sporazumno razveden presudom od 15.12.2017. godine kojom je vršenje roditeljskog prava nad zajedničkim maloletnim detetom VV rođenim ...2002. godine povereno tuženoj uz obavezu tužioca da plaća izdržavanje, i nemaju zajedničku imovinu. Predmetni stan u kome je tužena ostala da stanuje i nakon razvoda, sa zajedničkom decom uz tužiočevu saglasnost, tužiocu je 2006. godine poklonio brat. Tužilac u tom stanu ne boravi od 06.06.2017. godine (kada mu je izrečena mera zaštite od nasilja u porodici i naloženo da se iseli iz predmetnog stana). Tuženoj su pomagali roditelji oko izdržavanja porodice.

Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju se može govoriti o konkurenciji prava na imovinu koju u ovom slučaju poseduje tužilac i prava na dom na koji pretenduje tužena. Tužilac dopuštenost svog zadiranja u eventualno pravo tužene na dom zasniva na zakonu, ali je i pored toga nužno proceniti ravnotežu odnosno proporcionalnost. Evropski sud je u odluci Velosa Bareta protiv Portugala (NO 18072/90 od 26.10.1995. godine) izneo stav da ne postoji obaveza države niti pravo svakog lica da poseduje stan ili dom za sebe. Pravo na dom se javlja samo u situaciji kada neko lice sebi ne može da obezbedi nikakve uslove stanovanja. Bez obzira što se smatra da pravo na dom nije ekonomsko ni socijalno pravo ono svakako ima elemente tog socijalnog statusa lica na koga se to pravo eventualno odnosi. Ako to lice po nekom drugom osnovu ima način da svoje stambene potrebe zadovolji onda se ono ne može pozivati na pravo na dom. Imajući vidu navedeno, sama činjenica da je tužena nekoliko godina provela u navedenom stanu, ostajući i nakon razvoda u to vreme sa zajedničkim maloletnim detetom i jednim punoletnim detetom uz tužiočevu saglasnost, nije sama za sebe dovoljna da joj se po tom osnovu i prizna pravo na dom. Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi zaključio da tužena nema pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana po osnovu prava na dom, jer okolnost da tužena nema rešeno stambeno pitanje, tj. nema stan u svom vlasništvu, ne vodi zaključku da bi iseljenjem iz spornog stana nužno postala „beskućnik“. Pri tom ocenivši da su tuženoj u izdržavanju porodice pomagali roditelji, da tužena ima 49 godina i da nije dokazala da nije radno sposobna i da je zajedničko dvoje dece punoletno, te da nije dokazala ni da je vršenje roditeljskog prava nad zajedničkim detetom zbog bolesti eventualno produženo. Ocenio je da pravo stanovanja (habitatio) u smislu člana 194. Porodičnog zakona traje do punoletstva zajedničkog deteta, što je u konkretnom slučaju isteklo, iako je reč o pravu sa kojim se tužilac sam saglasio nakon razvoda braka. Sa druge strane tužilac kao vlasnik stana pozvao je tuženu da se iseli iz stana, a tužena u stanu živi protivno jasno izraženoj volji tužioca, u smislu odredbe člana 37. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Iz takvog normativnog uređenja ne proizilazi zaključak da je donošenjem presude, kojom je odlučeno o pravu tužioca da traži iseljenje tužene iz predmetnog stana i usvojen tužbeni zahtev, povređen zakon na štetu javnog interesa, kako Republički javni tužilac neosnovano u ovom zahtevu tvrdi. Suprotno tome, pobijana odluka odnosi se na ostvarenje pojedinačnog prava koje se tiče tužene lično budući da se o pravu na dom odlučuje u svakom konkretnom slučaju (u zavisnosti od utvrđenog činjeničnog stanja) i nije od uticaja na bilo koje drugo lice ili grupu lica pa se ne radi o šteti po javni interes.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. u vezi člana 424. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković