Vrhovni sud Srbije je osnovan 09. septembra 1846. godine (po starom kalendaru), na osnovu Uredbe kneza Aleksandra Karađorđevića.
Ovo je kratki prikaz 160-godišnjeg istorijata suda rađen je po monografiji "Vrhovni sud Srbije - 160 godina vladavine prava", autora dr. Nikole Žutića, naučnog savetnika u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu (izdavač: Vrhovni sud Srbije).
Pored istorijskog prikaza nastanka najvišeg suda, korisnik može da sazna i imena sudija najvišeg suda kroz istoriju, dokument koji je takođe nastao u vezi obeležavanja 160 godina od nastanka Vrhovnog suda Srbije. Dokument je dopunjen imenima sudija najvišeg suda do kraja 2009. godine, do prestanka sa radom Vrhovnog suda Srbije.
Osnivanje Vrhovnog suda Srbije
Vrhovni sud zemaljski formiran je 1846.godine kao sud trećeg i poslednjeg stepena.
«Vrhovni sud se sastojao od Predsedatelja i četiri člana, sa sekretarom i ostalim potrebnim personalom kancelarijskim (& 2)» - iz Uredbe o ustrojstvu Vrhovnog suda
Sudije i predsednika je postavljao knez, po predlogu Ministarstva pravosuđa. Oni su morali biti «ponajotličniji ljudi, koji su časni, nepristrasni, pravdoljubivi i sposobni».
Ovaj sud je, po mišljenju istoričara prava, imao samo sudeću vlast, dok je kasaciona bila i dalje u rukama kneza Aleksandra Karađorđevića Po njegovoj odluci iz 1847. Vrhovnom sudu je dodeljena titula «Visokoslavnij», pa je njegov novi naziv glasio «Visokoslavnij Vrhovnij Sud».
* * *
Sud je prvi put dobio kasacionu nadležnost 1855.godine, kada je knez doneo odluku o njegovom preustrojstvu u «Visokoslavnij Vrhovnij i Kasacionij Sud». Pored predsednika, u sudu je bilo još osam članova, dva sekretara i osoblje. Bio je podeljen u dva odeljenja, kao i prethodni sud. Odluke su donošene većinom glasova, a zaključci o toku suđenja su zavođeni u protokol, sa oznakom je li suđenje bilo u opštem zasedanju ili u odeljenju.
* * *
Reorganizacijom iz 1858.godine, Visokoslavni vrhovni i kasacioni sud je preobraćen u Visokoslavni kasacioni sud, izgubivši sudeću vlast, čime je konačno zaživeo trostepeni sudski sistem kakav je predviđen u Ustavu iz 1838.godine. Ovaj sud je imao isti sastav i način rada kao i prethodni sud. Sporovi koje je rešavao bili su građanski i krivični, kao i sukobi nadležnosti između vojnih, policijskih sudova, građanskih sudova.
* * *
Slobodno se može reći da su modernizacija i dalje jačanje sudske vlasti i u doba ustavobranitelja imali podlogu u Turskom ustavu iz 1838, čije su posledice, i posle mnogo godina od donošenja, bile veoma značajne: odvajanje sudske od upravne vlasti, stvaranje pozitivnog prava, slabljenje kneževe apsolutne vlasti, sređivanje finansijske administracije i organizacija njene sudske i računske kontrole uvođenjem Glavne kontrole.
* * *
Nakon ustavobranitelja je kratko po drugi put vladao knez Miloš. U tom periodu nastavljeno je stvaranje i razvoj pozitivnog prava i nezavisnog sudskog sistema. Nakon Miloša, vladao je knez Mihailo Obrenović. On je, međutim, koristeći bombardovanje Beograda od strane Turaka 1862.godine, uspeo da iskoristi tu situaciju kao izgovor i ograniči zakonodavnu i upravnu, ali, srećom, ne i sudsku vlast.
Knez Mihailo nije mogao menjati Turski ustav, koji mu je ograničavao vlast u korist Državnog saveta, pa je zato donosio zakone suprotne ustavu, kojima je Savetu umanjivao značaj i ovlašćenja u svoju korist. Sudstvo je, međutim, izmicalo kneževom autoritetu. Sudski postupak je u to vreme formalizovan, za sudije je tražena stručna sprema itd.
* * *
Konačno, 1865. godine je donet Zakon o ustrojstvu sudova, po kojem mrežu sudova Srbije čine okružni i apelacioni sudovi i Kasacioni sud. Po tom zakonu, Kasacioni sud u Beogradu je radio u tri odeljenja. Sudsko veće činilo je 15 sudija, od kojih je jedan bio predsednik. Sudije je postavljao Knez svojim ukazom. Osnovna nadležnost suda bila je da „prati da se u zemlji kako formalni, tako i materijalni zakoni i propisi u predmetima građanskim, spornim i nespornim, kao i krivičnim, upotrebljavaju u onom smislu u kome glase i jednoobrazno“, pri čemu je u slučajevima utvrđenim zakonom, imao pravo potvrde ili poništenja nižestepenih sudskih presuda i rešenja.
Ovim zakonom Kasacioni sud je dobio u nadležnost interpretaciju sudskih propisa, umesto ministra pravosuđa. Ministar je, međutim, smatrao da treba da objašnjava sudovima kako će da sude, sledeći stav celog režima kojem je služio da sudovi treba da podležu vladinoj kontroli. Ali, samostalnost i nezavisnost pravosuđa je jačala, a preko nje i pravna država.
Pravilo da „sudija može biti samo onaj Srbin koji je, uz druge zakonske uslove za državnu službu, redovno svršio Pravni fakultet u Srbiji ili na strani“, uvođenjem u ustavni tekst dobija značaj ustavnog načela, na koji nivo biva podignuta i stalnost sudijske funkcije, predviđena kasnije Zakonom o sudijama. O položaju sudije toga vremena svedoči ustavna odredba da „sudija ne može biti lišen svog zvanja, uklonjen sa dužnosti protiv svoje volje, niti se protiv njega može podići tužba, ili se penzionisati bez odgovarajućeg akta Kasacionog suda“.
* * *
Namesnički Ustav iz 1869, Ustav iz 1888 i Zakon o sudijama iz 1881. takođe su propisali sudsku nezvisnost u odnosu na ostale dve grane vlasti, kao i trostepenost sudova.
Dopunama Zakona o ustrojstvu Kasacionog suda iz 1895. godine predviđeno je da sud tumači propise nižim sudovima, donosi načelne pravne stavove povodom nekih zakonskih pitanja i sve to zavodi u naročitu knjigu u sudu, sa potpisom svih sudija koji su imali učešća u rešavanju. Takođe, to je objavljivano u službenom listu i izveštavan je ministar pravosuđa o tome. Ova rešenja su bila obavezna za odeljenja i opštu sednicu suda.
Po tom zakonu, na primer, Kasacioni sud je odlučivao o tome da li će neki sudija odgovarati „za zločinstva i prestupljenja“ učinjena u zvaničnoj dužnosti ili naknadu štete koja bi se učinila krivicom sudije u zvaničnoj dužnosti. Tužbu je podnosio ministar pravde zajedno sa dokazima. Ako bi Kasacioni sud odlučio da je tužba osnovana, odredio bi sud koji će suditi sudijia o ishodu bi obavestio i ministra.
Disciplinske kazne sudijama izricao je disciplinski sud, u čiji sastav su ulazili predsednik Kasacionog suda ili u njegovom odsustvu najstariji po rangu sudija Kasacionog suda, četiri člana Državnog saveta i četiri sudije Kasacionog suda, kockom izabrani za svaki pojedini slučaj suđenja.
Kraljevina SHS
Prvi Ustav Kraljevine Jugoslavije, Vidovdanski ustav iz 1921.godine, propisao je uvođenje jedinstvenog pravnog poretka, odnosno ujednačavanje pravnih sistema zemalja koje su bile u sastavu Kraljevine. Ustav je propisao formiranje jedinstvenog Kasacionog suda Kraljevine Jugoslavije, sa sedištem u Zagrebu, čiji bi osnovni zadatak bio da se stara o `pravilnoj i jednoobraznoj` primeni kako materijalnih tako i procesnih krivičnih zakona, i da donosi u tumačenje zakona elemente stalnosti i doslednosti, kako bi se u potpunosti predupredilo pravno šarenilo u sudskoj praksi.
Tada je vladao tzv. državno-pravni provizorijum sa šest nasleđenih pravnih područja: Slovenija i Dalmacija, Hrvatska i Slavonija, Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Vojvodina, u kojima su kasacionu nadležnost vršili: Kasacioni sud u Beogradu, Vrhovni sud u BiH (Sarajevu), Sto sedmorice u Zagrebu, Veliki sud u Podgorici i Odeljenje Kasacionog suda u Novom Sadu (za područje Banata, Bačke i Baranje), koje je osnovano 17.9.1920. godine.
Svi navedeni sudovi nastavili su da rade i po donošenju Vidovdanskog ustava, a trebalo je da budu ukinuti osnivanjem Kasacionog suda Kraljevine u Zagrebu.
Ustav Kraljevine Srbije od juna 1903. godine uveden je u važnost i za prisajedinjene okruge u staroj Srbiji (Kosmetu) i Južnoj Srbiji (Makedoniji).
Kasacioni sud u Beogradu nastavio je sa radom i imao je nadležnost nad svim prvostepenim sudovima u Kraljevini Srbiji, sreskim sudovima i sudbenim stolovima na teritoriji Banata, Bačke i Baranje i nad beogradskim, novosadskim i skopskim apelacionim sudovima, kao i nad Glavnom kontrolom u uvidu u sporove o državnim računima i radi državnog nadzora.
Izmenama iz 1922.godine, Kasacioni sud u Beogradu sa odeljenjem B u Novom Sadu imao je 35 sudija, među kojima: predsednika, njegovog zamenika i četiri predsednika odeljenja.
* * *
Odeljenje B Kasacionog suda, sa sedištem u Novom Sadu bilo je nadležno za Banat, Baranju i Bačku. Imalo je pet sudija, a najstariji od njih je upravljao odeljenjem i bio potpredsednik Kasacionog suda. Sudije je postavljao kralj, po predlogu ministra pravosuđa. Odeljenje je stvarno započelo sa radom 1921. godine. Prvi predsednik ovog Odeljenja je bio Somborac dr Jovan Lalošević, a za njim Aleksandar Dimitrijević, dr Sava Putnik, Jovan Savković itd. Odeljenje je 1930.godine trebalo da bude premešteno u Sombor, ali zakon koji je to propisivao iako je «stupio u život i dobio obaveznu snagu» nije izvršen u tom delu, i sedište Odeljenja je ostalo u Novom Sadu.
* * *
Iako su sudovi bili nezavisni, ipak i ovo vreme beleži česte i ozbiljne pokušaje ugrožavanja tog principa, ali i hrabrost i jasan stav sudija da to ne dozvole. Na primer: 1919. godine je Kralj doneo ukaz kojim je menjao postojeći Zakon o sudovima iz 1865.godine, a na predlog Ministarskog saveta. Prvi sudija Kasacionog suda u Beogradu i tadašnji njegov predsednik, uvaženi pravnik Mihajlo P.Jovanović, reagovao je oštro na nezakoniti pokušaj upravne vlasti da nižim pravnim aktom menja viši, a sve to, naravno, bez učešća zakonodavne vlasti. Napisao je pismo tadašnjem ministru pravosuđa Timotijeviću, u kome se kaže:
„Kasacioni sud je doveden u položaj kojim bi se htelo da primeni propise jednoga ukaza nasuprot propisima jednoga zakona. To Kasacioni sud, naravno, neće moči učiniti. Kasacioni sud, radeći u svojoj Opštoj sednici, ne može se za potvrdu zakonitosti svoga postupka pozivati na jedan Ukaz za ono za šta postoji zakon.”
* * *
* * *
Ni Zakon o ustrojstvu sudova iz 1928, koji je bio u proceduri od 1823.godine, nije doveo do osnivanja Kasacionog suda u Zagrebu. To je do kraja postojanja Kraljevine SHS ostala utopistička ideja koja nije ostvarena.
Federalizam u pravosuđu stvarao je velike probleme u praksi, kao npr. u izvršavanju sudskih odluka - Hrvatska i Slavonija nisu izvršavale odluke suda iz Srbije, smatrajući da su zasebno pravno područje. Takođe, apsurd je da federalizam nije dovodio do jedinstva, već isticao razlike u pravnim sistemima područja, koje su bile najvidljivije u predmetima za rešavanje sukoba nadležnosti, koji su bili vrlo brojni.
* * *
Kasnije je ovaj sud postao samostalan. Interesantno je da je Zakon o Državnom sudu predviđao retroaktivno dejstvo, dakle mogao je biti primenjen i na situacije pre njegovog donošenja, što su mnogi poznati pravnici ocenili kao veoma reakcionarno zakonsko rešenje, što kralju Aleksandru nije smetalo da donese još dva zakona sa sličnom sadržinom. U pozitivnom pravnom sistemu retroaktivno važenje propisa je potpuno nezamislivo.
Elita sudačka Kraljevine Jugoslavije isticala je da prave sudske nezavisnosti nema ako nema nezavisnosti prema sredini u kojoj se živi, od građana iz sredine u kojoj živi. Kako bi sačuvao nezavisnost prema sredini u kojoj živi, sudija je morao voditi računa o svojo stručnoj spremi, o održavanju izvesnog standarda života koji bi odgovarao suijskom položaju i visokom ugledu koji je sudskoj vlasti dat i koji on mora sačuvati. Sudija je morao celokupno svoje držanje i kretanje da podesi tako da on na svoju sredinu i građane – parničare, ostavi utisak u istinu slobodnog, nezavisnog i samostalnog sudije.
* * *
Ministarstvo pravde je 1938. pokušalo da izvrši centralizaciju vojvođanskog i `srbijanskog` pravosuđa donošenjem uredbe, po kojoj bi Odeljenje B beogradskog Kasacionog suda u Novom Sadu bilo premešteno u Beograd. Međutim, novosadska Advokatska komora, koja je Odeljenje B nazivala Kasacioni sud iz Novog Sada (`Vojvođanski Kasacioni sud`), je izričito bila protiv takve namere Ministarstva pravde.
Upravna vlast nikad nije htela da donese Zakon o sudijama jer nikada nije bila prijatelj sudijske stalnosti i nezavisnosti, već je uvek težila da i sudije, kao i ostale činovničke redove drži u što jačoj zavisnosti i vrši na njih svoj uticaj`.
Na primer: Zakonom o sudijama iz 1929. godine ukinuta je i sudijska stalnost. Sudije nisu digle svoj glas protiv ove mere smatrajući da su je diktirali `viši državni razlozi`, pa su se opravdano nadali da će se premeštaji sudija vršiti samo tamo gde se to pokaže neophodno potrebnim. Međutim, upravna vlast je iskoristila takvo stanje pa je počela provoditi samovolju nad sudijama, bezrazložnim premeštajima, što je nanelo veliku štetu pravosuđu. Dnevni listovi su donosili gomilu vesti o premeštajima sudija, koji su `po potrebi službe`, a bez ikakve stvarne potrebe, leteli s jednog na drugi kraj države. Razlog ovakvog ponašanja upravne vlast nalazio se u potrebi da se sudije zastraše i na taj način kod njih slomi svaki otpor koji bi se mogao javiti protiv gaženja zakona od strane upravne vlasti.
Sudovi u toku i neposredno posle drugog Svetskog rata
Tokom rata, Narodnooslobodilački odbori su od komunističkog rukovodstva nametnuti kao organ „narodne vlasti“. Povereništvo za sudstvo NKOJ-a zahtevalo odvajanje sudske od izvršne. Tražila se samostalnost i nezavisnost sudova: „Sudovi za svoje odluke ne odgovaraju NOO pa ni skupštini (Plenumu). Dužni su suditi zakonito.
26. avgusta 1945. godine je donet Zakon o uređenju narodnih sudova.
Princip federalizma, kao „državnopravni izraz ravnopravnosti naših naroda“, u sudstvu je došao do izražaja činjenicom da su vrhovni sudovi narodnih republika postali najviši organi pravosuđa u republikama, pa su oni po pravilu konačno rešavali sve građanske sporove i krivične predmete povodom redovnih žalbi i zahteva za zaštitu zakonitosti, dok su u pogledu primene republičkih zakona sudili konačno i isključivo.
* * *
Nova organizacija narodnih sudova u komunističkoj Jugoslaviji omogućavala je i učešće „nepravnika“ kao članova suda, da bi po predmetima po kojima budu rešavali narodni sudovi, bila utvrđena istina i predmet bio rešen u duhu «narodnog shvatanja pravde».
U Uputstvu o postupku sudova iz decembru 1944. godine stvorena je idilična pomirljiva slika sudsko-naordnog „bratskog“ odnosa: „Sudije i sudsko osoblje treba u dodiru sa narodom da ga podučavaju, da živi u međusobnoj slozi i ljubavi, da jedan drugoga pomaže koliko god ko može, a da niko drugoga ne vređa ili mu štetu nanosi, jer će se takvi postupci strogo suzbijati. U tom duhu kao narodna ustanova sudovi će uvek nastojati gde se pojavi parničenje da se stranke izravnaju u koliko je to moguće.
* * *
Sudovi su nezavisni, odluke donose slobodno i nezavisno od svih drugih organa narodne vlasti, sudsku vlast vrše u ime naroda. Sudije bira narod, kontroliše ih i može ih otpustiti ako njihov rad dođe u sukob sa osnovnim načelima narodne vlasti i zakonitosti narodnog sudstva.
* * *
Sudsku vlast na području Srbije vrše narodni sudovi: opštinski, okružni sudovi i sud ASNOS-a (Kasacioni sud, Zemaljski sud Srbije, Vrhovni sud Srbije) ili Vrhovni narodni sud.
ZAKLETVA : „Zaklinjem se čašđu svoga naroda da ću verno služiti narodu i da ću suditi zakonito i nepristrasno, čuvajući i braneći tekovine Narodno oslobodilačke borbe“.
Zakone i pravne norme stare „dekadentne“ građanske sudske vlasti trebalo je odbaciti: „Pri suđenju se ne primenjuju stare pravne norme, već se traži pravednost svakome dostupna» što je podrazumevalo da se ne moriste stari propisi već donose sasvim novi.
* * *
Predsedništvo AVNOJ-a je 3. februara 1945. godine donelo odluku o osnivanju Vrhovnog suda Demokratske Federativne Jugoslavije, sa sedištem u Beogradu.
Za područje federativne Srbije, kao najviši sudski organ osniva se Vrhovni sud federativne Srbije sa sedištem u Beogradu. Nadležnost suda bila je i sudeća i kasaciona.
Vrhovni sud federativne Srbije imao je predsednika, 14 sudija, potreban broj narodnih prisuditelja (porotnika), sekretara i ostalo sudsko osoblje. Predsednika i sudije biralo je, na predlog Povereništva pravosuđa, Predsedništvo ASNOs-a iz reda diplomiranih pravnika, čestitih, ispravnih i narodno-oslobodilačkom pokretu odanih lica.
Vrhovni sud imao je krivična i građanska veća, kao i disciplinsko veće. Predsednik Vrhovnog suda predsedavao je po pravilu jednom od ovih veća, a ostalima sudije koje on odredi rasporedom rada. Vrhovni sud sudio je i odlučivao po pravilu u većima od tri sudije u nejavnim sednicama, većinom glasova.
Novi Zakon o uređenju narodnih sudova od 26. avgusta 1945 propisivao je da su sudovi pri suđenju sudovi slobodni i nezavisni, te granice njihova delovanja određuju jedino zakoni. Kontrola naroda se ogledala u javnosti sudskih rasprava i pretresa, kontroli narodnih predstavništava, kojima sudovi moraju periodično dostavljati izveštaje o svome radu, u kontroli koju vrše viši sudovi nad radom nižih sudova itd.
Organizacija sudova do Ustava RS 1992.
Zakonom iz 1945. su formirani sreski (kotarski) i okružni sudovi, vrhovni sudovi narodnih republika i Vrhovni sud AP Vojvodine i Vrhovni sud FNRJ, kao najviši organ pravosuđa u FNRJ.
Od tog vremena do 1955. nije se bitno menjala organizaciona struktura narodnih sudova. Menjana je povremeno njihova nadležnost, sadržaj i način rada.
* * *
Zakonik o krivičnom postupku iz 1953. predviđao je izvesne slučajeve kada su Vrhovni sudovi sudili u trećem stepenu. Zapravo, ti sudovi su sudili u trećem stepenu i u slučajevima kada su rešavali o zahtevima za zaštitu zakonitosti uloženim protiv pravomoćnih presuda drugostpenih sudova. Vrhovni sudovi su imali pravo delegacije nadležnosti i devolucije svih predmeta u postupku.
Značajan akt kojim je ojačana zakonitost na području državne uprave je Zakon o upravnim sporovima, od 23. aprila 1952. godine, na osnovu koga je u nadležnost vrhovnih sudova stavljena kontrola zakonitosti upravnih akata.
* * *
Ustavni zakon iz 1953. godine nije se u većoj meri bavio sudstvom i javnim tužilaštvom, ali to ne znači da nije bilo nikakvih novina i promena. Najviši sud u zemlji je preimenovan u Savezni vrhovni sud; utvrđena je nadležnost Savezne narodne sakupštine za biranje i razrešenje sudija ovoga suda, a takođe i nadležnost ove skupštine za isključivo zakonodavstvo o sudskom i upravnom postupku, o upravnim sporovima, o izvršenju kazni i mera bezbednosti, o uređenju sudova i arbitraže, krivični zakonik i sl.
* * *
Tokom 1954. godine donet je Zakon o sudovima, kao i Zakon o privrednim sudovima i Zakon o vojnim sudovima.
Redovni sudovi opšte nadležnosti (sreski, okružni i vrhovni sudovi) nadležni su da sude u svim krivičnim i građanskim predmetima i upravnim sporovima koji nisu stavljeni u nadležnost privrednih i vojnih sudova. Privredni i vojni sudovi sude samo u određenim vrstama sporova i određenim licima.
* * *
Dok bi kod vrhovnih sudova republika i uz znatnu decentralizaciju ipak ostao u njihovoj nadležnosti znatan broj žalbenih predmeta i upravnih sporova, rad u tim sudovima, pa i srpskom Vrhovnom sudu, i dalje je vršen kroz veća u sklopu odeljenja - za krivično, imovinsko i statusno, privredno i odeljenje za upravne sporove.
* * *
Ustav iz 1963. godine pravosuđu je posvećivao više pažnje od ranijih ustava, ali ipak nije uspostavio krupnije promene. Međutim, Ustav je zadržao oblik pravosuđa koji je odgovarao dotadašnjem „etatističkom“ federativnom državnom modelu. Specifičnost tog ustava je što on uvodi kao ustavnu funkciju kontrole ustavnosti i zakonitosti i poverava je ustavnom sudstvu. Njime je ukinut Vrhovni sud AP Vojvodine, a osnovana su odeljenja Vrhovnog suda za Vojvodinu i Kosmet.
* * *
Amandmanima iz 1968.godine istakla je ponovo važnost zakonodavstva republike i autonomnih pokrajina, u kojima su ponovo konstituisani vrhovni sudovi Vojvodine i Kosova. Naziv Kosmet za područje Kosova i Metohije se nije pojavljivao do Ustava iz 1992.godine.
Amandmanima iz 1971. godine uveden je „republički karakter pravosuđa, tj. dalja decentralizacija nadležnosti u zakonodavnoj oblastii pravosuđu. Pravosuđe su uređivale republike i pokrajine svojim propisima. Time je nestao jedinstveni pravosudni sistem.
* * *
Ustav iz 1974. godine utvrdio je neka bitna načela pravosuđa: ustavno načelo nezavisnosti sudova, načelo legaliteta, federalno načelo, obaveza praćenja i proučavanja društvenih odnosa i pojava, ustavni princip javnosti, načelo zbornosti – kolegijalnosti, načelo učešća radnih ljudi i građana u suđenju, načelo izbornosti, načelo sudskog imuniteta, načelo o posebnoj etici sudskog poziva, načelo dvostepenosti, načelo isključive sudske nadležnosti, načelo o važnosti i izvršnosti sudskih odluka, načelo jednakosti građana pred zakonom, načelo sobodne upotrebe svog jezika i pisma itd. Ove i druge ustavne odredbe i principi dosledno su razrađeni u odgovarajućim zakonskim i drugim propisima.
