Ustavom Republike Srbije, u delu o ljudskim i manjinskim pravima, proklamovano je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su tom povredom nastale. Pored toga, proklamovano je i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Time je bez posebnog naglašavanja određen minimum sudske zaštite i dvostepenost u odlučivanju.
Ustav Republike Srbije se nije posebno bavio nadležnošću i sastavom sudova. Osnivanje, organizaciju, nadležnost, uređenje i sastav sudova, Ustav Republike Srbije prepustio je da se urede zakonom.
Nadležnost sudova, uglavnom stvarna nadležnost, uređena je prvenstveno Zakonom o uređenju sudova, a stvarna i mesna i procesnim zakonima. Prema stvarnoj nadležnosti napravljena je razlika u okviru sudova opšte nadležnosti na osnovne, više, apelacione i Vrhovni sud, a u okviru sudova posebne nadležnosti na privredne i Privredni apelacioni, prekršajne i Prekršajni apelacioni i Upravni sud.
Zakonom o uređenju sudova propisano je da u određenim vrstama pravnih stvari postupa samo određeni sud. Preciziranje suda koji postupa i u određenim vrstama pravnih stvari u kojima ne postupaju drugi stvarno nadležni sudovi učinjeno je u Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.