Nastanak prvih sudova u Srbiji
Prvi sudovi u Srbiji bili su tekovina Prvog srpskog ustanka i Karađorđa. Među istoričarima i pravnicima sporni su datum i mesto njihovog nastanka. Jedni tvrde da su prvi sudovi, magistrati, osnovani krajem aprila 1804.godine, na osnovu odluke skupštine u Ostružnici. Narodne starešine su predlagale Karađorđu čestite sudije iz svojih nahija, koji su tada izabrani.
Drugi, među kojima je najznačajniji prota Mateja Nenadović, tvrde da se izbor prvih sudija dogodio se na skupštini Valjevske nahije, 5. maja 1804. godine, kada je osnovan Sud nahije valjevske. Sud je radio u kolibama u Kličevcu kod Valjeva, po uputstvima o radu zvanim «Punktacije», poznatijim u pravnoj literaturi kao «Zakonik prote Mateje Nenadovića».
* * *
1805.godine ustanovljen je najviši zemaljski sud pod nazivom Sinod, koji je preteča Praviteljstvujušćeg Sovjeta Serbskog, kasnije Senata ili Sovjeta narodnog Serbskog. Sovjet je sa vrhovnim voždom Karađorđem delio upravnu i sudsku vlast. Ubrzo je u oslobođenom Pašaluku započeto osnivanje nahijskih sudova, o čijoj objektivnosti i radu govori i zapis Vuka Karadžića: «Ovome sudu mogao je svaki čovjek tužiti i vojvodu, i on je morao doći da odgovara».
Tadašnju mrežu sudova su činili prvostepeni «seoski», drugostepeni «knežinski» i trećestepeni «nahijski» sudovi. Sudilo se za najčešće za otmicu devojke, po vodom deobe zadruga, krađa, porodičnih stvari i nasleđivanja.
Teško je bilo navići prost narod na ustanovu suda. Više se za pravdu još dugo išlo starešinama nego sudijama, koji su sudili po nekadašnjem plemenskom običajnom pravu, ne znajući za druge načine.
Period posle Drugog srpskog ustanka
Posle Drugog srpskog ustanka, sudski sistem je bio mešoviti, tursko-srpski, koji je zahvaljujući izuzetnim diplomatskim sposobnostima kneza Miloša, zvanično razdvojen 1820. godine, kada je za Srbe formiran «Sud obšćenarodni serbski» u Kragujevcu a Turcima su nastavili da sude tzv.muselimi.
Ubrzo su formirani i nahijski sudovi - prvi u Požarevcu 1821, a zatim do 1826.godine i u Čačku, Jagodini, Smederevu, Valjevu i Šapcu, Svilajncu, Užicu i Kragujevcu. Osnovane su i Narodne kancelarije: u Beogradu (Veliki narodni sud u Beogradu), čiji je predsednik bio prota Mateja Nenadović, i u Kragujevcu, u kojima je suđeno Srbima «za veće krivice»..
Iako je Obšćenarodni sud imao sudsku vlast, poslednja instanca bio je knez, pa je i dalje, pored prividne samostalnosti suda, imao svu vlast u svojim rukama.
Knez Miloš je 1825.doneo prva uputstva za rad magistrata-nahijskih sudova, pod nazivom «Nastavljenije», a zatim i Poslovnik, pa Edikt za članove magistrata, i najzad Uredbu o radu magistrata 1835.godine, pokušavajući time da normativno uredi način rada sudova.
Rezultati suđenja bili su vidljivi vrlo rano. Znatno su umanjeni nasilništvo i hajdučija, sprečavane su skitnje i besposličenja, sačinjeni su spiskovi stanovništva i uveden poreski sistem. Iako je mnoge bune knez Miloš krvavo ugušio, neke je sprečavao prijateljskim sporazumima i oprostima, posle čega je to potvrđivano na službi božijoj, u crkvi. Mnogi putopisci s početka vladavine kneza Miloša opisuju Srbiju kao sređenu i sigurnu zemlju za svakog putnika. U nju je Evropa već bila zakoračila, a Srbija bila otvorila vrata svemu što je pogodovalo njenom napretku.
Sretenjski ustav 1835.
Sretnjskim ustavom iz 1835.godine, liberalnim za to vreme, izričito su odvojene tri grane vlasti: «zakonodavna, zakonoizvršiteljna i sudejska». Prve dve vršili su knez i Sovjet državni, koji je osnovan kao organ sastavljen od narodnih starešina, povodom kojeg su nastali i prvi zakoni u Srbiji.
Sudska vlast trebalo je da bude trostepena i samostalna. Do uspostavljanja sudova u sva tri stepena, sudsku vlast su vršili: prvostepeni okružni sudovi, Veliki sud kao apelacija i Sovjet državni kao treći stepen. Ovakva uloga Sovjeta je, naravno, ograničavala sudsku vlast, ali je i pored toga taj ustav znatno unapredio sudstvo.
Ustav je značajan po tome što formalno-pravno uvodi sudijsku nezavisnost: „Sudija ne zavisi u izricanju svoje presude ni od koga u Srbiji do od zakonika srpskog; nikakva ni veća ni manja vlast u Srbiji nema prava odvratiti ga od toga ili zapovedati mu da drugojačije sudi nego što mu zakoni propisuju“.
Turski ustav 1838.
1838. donet je Turski ustav, kojim je, radi ograničavanja vlasti kneza Miloša, a pod jakim uticajem Rusije, nametnuta jača uloga kolegijalnog organa vlasti, Sovjeta državnog.
Ustav je preuzeo iz prethodnog potpuno odvajanje sudske od ostalih grana vlasti i obaveznu trostepenost sudskih instanci. Za razliku od prethodnog, ovaj ustav suštinski uvodi isključivu nadležnost sudova u vršenju sudske vlasti, odnosno isključuje Sovjet. Novu mrežu sudova su činili: primiriteljni (seoski), prvostepeni (okružni) i apelacioni. Sudovi su sudili samo po zakonima i uredbama, a upravna vlast im se nije smela mešati u rad. Svaki sud trebalo je da ima obavezno: sudnice, zatvor, krst, Jevanđelje, propise o sudu i Ustav. Predsednik i članovi su morali da budu pošteni, časni, savesni, nepristrasni, nepodmitljivi „ i od same prirode bistri, blagorazumni i pronicatelni ljudi, koi će iako nisu prilike imali učiti se, kadri biti ono što je pred Bogom i pred ljudima pravo, zdravim razumom svojim postignuti, i u svakom slučaju ono što za pravo nađu, bez svakoga atara ili mira rešiti i presuditi“.
U Srbiji je bilo oko 1251 primiriteljnih sudova, okružnih koliko i okruga, a 1840.godine je osnovan Apelacioni sud sa sedištem u Kragujevcu, koji je od 1841.godine premešten u Beograd.
Sudstvo je dobilo samostalan položaj a time je započeta i velika aktivnost na donošenju pisanih zakona.
Sve je više bilo propisa o radu sudova, od kojih je najvažniji prvi Zakon o uređenju sudova iz 1840.
1844. donet je prvi Građanski zakonik, najvažniji zakon za Srbiju u to vreme. Bio je to, sa manjim izmenama i amandmanima, skraćeni prevod Austrijskog opšteg građanskog zakona, koji je bi zasnovan na rimskom pravu. U Zakonik su bili uključeni pojedini elementi srpskog običajnog prava, posebno u vezi sa nasleđivanjem i nasleđivanjem unutar porodične zadruge. Najvažnija odredba je svakako bila propisivanje nepovredivosti privatne imovine. Ovim zakonom su konačno ukinuti feudalni odnosi, što je doprinelo bržem razvoju sela.
Navedeni tekst je iz publikacije pod nazivom "Vrhovni sud Srbije 1846 - 2006. godine, 160 godina vladavnine prava"
autora dr. Nikole Žutića, nastao povodom obeležavanja stošesdesetogodišnjice postojanja najvišeg suda u Srbiji, 2006.
