Istom presudom okrivljeni je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka u vidu sudskog paušala, u korist budžetskih sredstava suda, plati iznos od 5.000,00 dinara, a na ime troškova nastalih pred OJT u Lazarevcu iznos od 72.510,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i ostale troškove krivičnog postupka o čijoj će visini biti odlučeno posebnim rešenjem, dok je oštećena BB radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, upućena na parnični postupak.

Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 176/21 od 28.04.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalba Osnovnog javnog tužioca u Lazarevcu i žalba branioca okrivljenog i prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv navedenih pravosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Nikola Radosavović zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP i zbog povreda zakona iz člana 74. stav 1. tačka 3) i 439. tačka 1) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu uz naredbu da se novi postupak održi pred drugim sudijom ili da pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za predmetno krivično delo, usled nedostatka dokaza, kao i da donese odluku kojom se određuje prekid izvršenja pravnosnažne prvostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je, nakon ispitivanja podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbi člana 487. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažno rešenje protiv kojeg je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu branioca okrivljenog, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi da su sudije Zoran Tejić i Violeta Jovanović učestvovale u donošenju odluka kojima je odbijena žalba na rešenja kojim je prema okrivljenom AA produžavan pritvor i to sudija Zoran Tejić u donošenju rešenja Kž2 1379/20 od 30.10.2020. godine, a sudija Violeta Jovanović u donošenju rešenja Kž2 1579/20 od 14.12.2020. godine, dok su oboje učestvovali u donošenju rešenja Kž2 270/21 i Kž2 271/21 oba od 03.03.2021. godine, da bi nakon toga veće drugostepenog suda kome je predsedavao sudija Zoran Tejić, a sudija Violeta Jovanović, bila član sudskog veća, donelo pobijanu drugostepenu presudu kojom je potvrđena prvostepena presuda i okrivljeni oglašen krivim i osuđen, zbog krivičnog dela iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika. Prema stavu branioca imenovane sudije morale su izuzeti prilikom donošenja meritorne odluke po žalbama izjavljenim protiv presude, pa kako to nije učinjeno pobijane presude donete su uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju o žalbama na rešenja o produženju pritvora), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva - da je kod sudije, koji je odlučivao u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim u krivičnom postupku u kome je doneta meritorna odluka, stvoreno „predubeđenje“, kako u odnosu na krivično delo tako i u odnosu na okrivljenog, koje je takvog kvaliteta i značaja da treba isključiti učešće tog sudije u donošenju meritorne odluke u tom istom predmetu, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan; ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji, te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po stavu Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to suštinski u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudija Zoran Tejić, kao predsednik veća i sudija Violeta Jovanović, kao član veća, dakle bili u sastavu veća drugostepenog suda, koje je potvrdilo prvostepenu presudu, kojom je okrivljeni AA, oglašen krivim zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i kojom su mu izrečene mera bezbednosti obavezno lečenje alkoholičara zatvorenog tipa i mera bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenom, a da su prethodno učestvovali u većima koja su odlučivala o pritvoru prema okrivljenom i to svako po dva puta, u kojim slučajevima su žalbe na rešenje o produženju pritvora, odbijene, (a u kom odlučivanju se uopšte nisu bavili pitanjem krivice okrivljenog, već postojanjem razloga za produženje pritvora prema okrivljenom), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijane pravnosnažne presude, zbog čega pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

U vezi sa navedenom povredom zakona branilac u obrazloženju zahteva ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, ukazujući na nepropisan sastav suda, međutim kako istaknuta povreda zakona, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja razlog zbog kojeg je okrivljenom preko branioca, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu ove povrede, nije upuštao.

U podnetom zahtevu, branilac kao razlog podnošenja istog, navodi i povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i iz člana 441. stav 4. ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca. Međutim, obrazlažući istaknute povrede zakona branilac osporava razloge nižestepenih presuda (član 438. stav 2. tačka 2. ZKP), vezano za EKG nalaz, dok u pogledu odluke o troškovima, ističe da su razlozi izostali, pa nadalje osporavanjem činjeničnih utvrđenja suda (član 440. ZKP), polemiše najpre sa sadržinom izvedenih dokaza. a ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 3) ZKP.

Pored toga, povredu zakona iz člana 74. ZKP, koja je takođe navedena kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti i koja predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, branilac obrazlaže isticanjem da braniocu nije omogućeno da prisustvuje radnji izvođenja dokaza i uz eventualno prisustvo veštaka raspravi sporna pitanja o psihičkom odnosu okrivljenog prema učinjenom krivičnom delu, što po oceni Vrhovnog kasacionog suda, predstavlja činjenično pitanje, a ne pravno.

Kako povrede članova 440. i 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) i 3) ZKP , u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud ni u razmatranje i ocenu ovih povreda nije upuštao.

S obzirom na to da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni kasacioni sud nije upuštao ni u ocenu navoda branioca da je prilikom donošenja pobijanih presuda došlo do povrede člana 32. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić