Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog AA, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pravnosnažnom presudom optužba prekoračena time što je prvostepeni sud u činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, uneo element krivice - svest o zabranjenosti dela, koji nije sadržan u privatnoj krivičnoj tužbi privatnog tužioca BB. Ovu povredu nije otklonio drugostepeni sud odlučujući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, zbog čega je i drugostepena presuda, prema stavu branioca, zahvaćena istom povredom postupka.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog AA, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP, presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe).

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog što znači da se radnja izvršenja ovog krivičnog dela sastoji u uvredljivom ponašanju prema drugom licu. Na subjektivnom planu za postojanje uvrede mora postojati umišljaj.

Prema sadržini privatne tužbe privatnog tužioca BB, okrivljeni AA je kritičnom prilikom „.... postupajući sa umišljajem i u stanju uračunljivosti, uvredio privatnog tužioca BB .... uputivši mu reči uvrede „Lopove, budalo, je..ću mu mamicu na VV“, misleći na sina privatnog tužioca koji ga je prethodno prijavio komunalnoj policiji...a koje uvrede mogu škoditi ugledu i časti privatnog tužioca“, dok je prema činjeničnom opisu radnje izvršenja datom u izreci prvostepene presude okrivljeni AA „....postupajući sa umišljajem i u stanju uračunljivosti, uvredio privatnog tužioca BB .... uputivši mu reči uvrede „Lopove, budalo, je..ću mu mamicu na VV“, misleći na sina privatnog tužioca koji ga je prethodno prijavio komunalnoj policiji...a koje uvrede mogu škoditi ugledu i časti privatnog tužioca, svestan zabranjenosti svoga dela, želeći njegovo izvršenje“.

Iz iznetog proizlazi da je u privatnoj tužbi, privatnog tužioca BB jasno opredeljeno da se radnja izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, sastoji u vređanju privatnog tužioca na opisani način, tako da, po nalaženju ovoga suda, navedenom formulacijom radnje izvršenja u izreci pravnosnažne presude sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio objektivni identitet između optužbe i presude kada je u pitanju objektivno zakonsko obeležje predmetnog krivičnog dela.

Stoje navodi branioca da je sud u izreku presude uneo jedan od elemenata krivice, u smislu člana 22. Krivičnog zakonika, koji nije naveden u privatnoj tužbi privatnog tužioca – svest o zabranjenosti dela. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, uz postojanje elemenata krivice – uračunljivosti i umišljaja u optužnom aktu bez značaja za postojanje povrede postupka na koju se zahtevom ukazuje, okolnost da opis radnje krivičnog dela naveden u optužnom aktu ne sadrži izričito navedenu svest o zabranjenosti dela. Ovo pogotovo jer ona proizilazi i iz konteksta događaja i objektivnih činjenica, opisanih kao postupanje okrivljenog AA, u privatnoj tužbi privatnog tužioca BB – da je uvredio privatnog tužioca upućivanjem navedenih uvedljivih reči.

Zbog navedenog, opredeljivanjem elementa krivice u izreci presude - svesti o zabranjenosti svoga dela od strane prvostepenog suda, identitet između optužbe i presude nije povređen ni u pogledu subjektivnog odnosa okrivljenog prema izvršenom delu, pri čemu je činjenični opis dela u izreci presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika.

Stoga se po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, ukazuje da je pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog učinjena povreda odredaba krivičnog postupka zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored ovoga, branilac u obrazloženju zahteva kao razlog podnošenja zahteva navodi i povredu članova 15. i 16. ZKP, osporavajući izvedene dokaze i njihovu ocenu, te nadalje polemišući sa zaključcima nižestepenog suda uz isticanje da su zasnovani na iskazima svedoka optužbe GG i DD i iznošenjem sopstvenog viđenja činjenica i okolnosti koje iz iskaza tih svedoka proizilaze, branilac zapravo ukazuje na povredu člana 440. ZKP.

Kao razlog podnošenja zahteva branilac ističe i bitnu povredu odredba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP navodeći da je izreka presude protivrečna sama sebi, da su razlozi presude protivrečni izreci, dok sama presuda nema razloga o činjenicama koje su predmet dokazivanja.

Navodima zahteva da drugostepeni sud nije o sednici obavestio branioca, već je samo naveo da njegovo prisustvo nije od uticaja za postupak, branilac ukazuje na povredu člana 447. stav 2. ZKP.

Kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povrede članova 15, 16, 440 i 447. stav 2. ZKP, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, nisu predmet razmatranja od strane Vrhovnog kasacionog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, ni dozvoljeni razlozi za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje i ocenu ovih povreda nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić