Okrivljeni su na osnovu člana 264. stav 1. ZKP obavezani na plaćanje sudskih troškova i paušala, kao u izreci presude, dok su zakonski zastupnici pokojnog oštećenog LJ.B. upućeni na parnični postupak radi ostvarenja imovinskopravnog zahteva, na osnovu člana 258. stav 4. ZKP.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 240/15 od 02.06.2015. godine, odbijene su, kao neosnovane, žalbe: branioca okrivljenog R.D., branioca okrivljenog R.K., branioca okrivljenog S.P. i žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, te je potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu K 496/10 od 04.02.2015. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog R.D., advokat N.A., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, „iz razloga predviđenih članom 485. stav 1. tačka 1) ZKP“, uz predlog da Vrhovni kasacioni sud nađe da se radi o pitanju od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava, u smislu člana 486. stav 2. ZKP, da obavesti branioca o sednici, te da odloži izvršenje pravnosnažne presude, a da po usvajanju zahteva za zaštitu zakonitosti donese presudu kojom će ukinuti pobijane presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vratiti na ponovnu odluku nadležnom sudu s`tim da naredi da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da preinači pobijane odluke ili samo drugostepenu odluku ili s`obzirom na činjenicu da je do povrede zakona došlo još u postupku koji je prethodio krivičnom, a organ koji je odlučivao po pravnom leku nije bio ovlašćen po odredbama ZKP da otkloni te povrede da Vrhovni kasacioni sud radi otklanjanja iste povrede ukine ili preinači drugostepenu odluku iako njome nije povređen zakon, što je u skladu sa odredbom člana 492. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Branilac okrivljenog R.D., advokat N.A., u podnetom zahtevu navodi da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen zakon na štetu okrivljenog jer se u radnjama okrivljenog R.D. nisu stekli elementi krivičnog dela za koje je osuđen. Po stavu odbrane ne stoje navodi optužbe pa ni pobijanih presuda u pogledu postojanja grupe, jer je po stavu odbrane za postojanje grupe u smislu člana 112. stav 2. KZ predviđena povezanost radi trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela, a okrivljenima se pobijanim presudama stavlja na teret izvršenje samo jednog dela. Kako po stavu odbrane, ne stoji kvalifikacija dela iz člana 206. stav 2. KZ, to bi se eventualno u radnji okrivljenog mogla sticati obeležja krivičnog dela iz člana 206. stav 1. KZ za koje je zaprećena blaža kazna.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud je ove navode u zahtevu, kojima se suštinski pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, ocenio kao neosnovane. Naime, iz činjeničnog opisa dela, za koje je okrivljeni R.D. oglašen krivim u redovnom krivičnom postupku, proizlazi postojanje okolnosti o delovanju u grupi, koje čine bitna obeležja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. KZ onako kako je to predviđeno članom 112. stav 22. Krivičnog zakonika. Predmetno krivično delo su izvršila tri lica, pri čemu je svako od njih imao unapred određen zadatak i okvir delovanja, između ovih lica je postojala veza, odnosno dogovor za izvršenje predmetnog krivičnog dela na štetu oštećene kladionice „M.“ i oštećenog čuvara LJ.B., na način, u vreme i na mestu kako je to navedeno u dispozitivu optužnice i izreci prvostepene presude, te su suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog, ocenjeni kao neosnovani. Identične navode da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. ZKP, bez preciznijeg numeričkog označavanja, branilac okrivljenog R.D. je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. KZ za koje je okrivljeni R.D. oglašen krivim, koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i na njih upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Zahtevom branioca okrivljenog se takođe ukazuje na povredu odredbe člana 441. ZKP, ali bez daljeg numeričkog označavanja na koji stav se povreda odnosi a takođe i bez konkretizacije iste povrede, a kako je članom 489. stav 1. ZKP propisano da Vrhovni kasacioni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, to o ovom delu zahteva Vrhovni kasacioni sud nije meritorno odlučivao.

Takođe, podnetim zahtevom se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. ZKP, bez daljeg konkretizovanja o kojoj povredi se radi ali s`obzirom da se u zahtevu navodi da je izreka presude protivurečna sama sebi, odnosno razlozi presude su protivurečni izreci ... očigledno je da se zahtevom ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, ali kako ista povreda nije predviđena članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, od strane okrivljenog preko branioca, to Vrhovni kasacioni sud o njoj nije meritorno odlučivao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                  Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                       Dragiša Đorđević, s.r.