Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog S.K., adv. S.M., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, obzirom da prvostepenom presudom nije potpuno rešen predmet optužbe jer je u izreci prvostepene presude izostavljen deo navoda radnje izvršenja okrivljenog koji je naveden u privatnoj tužbi „ta drva što imaš u podrumu su moja, ... ti mater, da ti ... sve po spisku, ko te napravio, a da je istog ošamario dva puta u predelu lica i dva puta ga je povukao za nos“ i u tom delu je trebalo okrivljenog osloboditi od optužbe, a Vrhovni kasacioni sud ovakve navode ocenjuje neosnovanim.

U konkretnom slučaju prvostepeni je sud na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio na glavnom pretresu izostavio pojedine radnje, koje su ulazile u sastav tog krivičnog dela, a koje nisu dokazane, s obzirom da ne može u izreci presude za pojedine delove činjeničnog stanja istog krivičnog dela doneti oslobađajuću, a za druge radnje osuđujuću presudu, a u presudi dao je razloge zbog čega je našao da nisu dokazane, odnosno zbog čega ih je izostavio iz izreke presude (strana 5 obrazloženja prvostepene presude). Iz navedenog proizilazi da to što je prvostepeni sud radnje za koje je našao da nisu dokazane izostavio iz činjeničnog opisa krivičnog dela, ne može imati značaj bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, kako se neosnovano navodi u podnetom zahtevu branioca okrivljenog, već je prvostepena presuda i povoljnija po okrivljenog u odnosu na optuženje i brojnost radnji koje su okrivljenom stavljene na teret.

Takođe, neosnovani su navodi zahteva kojima se ukazuje da u radnjama okrivljenog nema obeležja krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ, iz čega proizilazi da se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da inkriminisane reči koje se okrivljenom stavljaju na teret objektivno ne predstavljaju omalovažavanje privatnog tužioca.

Međutim izloženi navodi zahteva se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Prema izreci prvostepene presude, okrivljeni S.K., je kritičnom prilikom uputio uvredljive reči privatnom tužiocu P.K. na taj način što mu se obratio rečima i to: „ti si mi ukrao drva, posekao si mi zabran“.

Zaštitni objekat kod krivičnog dela uvreda je čast, kao skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti), te ugled kao odraz tih vrednosti u društvu, pa radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, njihovim poricanjem, omalovažavanjem ili potcenjivanjem, kojim radnjama se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tom, karakter tih radnji kao uvredljivih ceni se sa stanovišta opšte usvojenih društvenih stavova i merila.

Kako su inkriminisane reči koje je okrivljeni uputio privatnom tužiocu, po svojoj sadržini podobne da uvrede privatnog tužioca i objektivno su mogle prouzrokovati kod privatnog tužioca osećanje omalovažavanja njegove ličnosti, to je u potpunosti pravilno stanovište kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda, da se u radnjama okrivljenog stiču sva bitna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, zbog kojeg je okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašen krivim.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491.stav 1. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.K. odbio kao neosnovan i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                            Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                       Nevenka Važić,s.r.