Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodeći da jedini dokaz na kome se osuđujuća presuda, vezano da krivično delo opisano u tački dva izreke, zasniva je sporazum o priznanju krivičnog dela saokrivljenog AA, te da sporazum o priznanju krivičnog dela ne može biti jedini dokaz na kome se zasniva osuđujuća presuda, već da ista mora biti potrekpljena i drugim dokazima.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, prvostepena presuda nije zasnovana na sadržini sporazuma o priznanju krivičnog dela, već između ostalog i na pravnosnažnoj presudi Spk 5/20 od 14.10.2020. godine kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela okrivljenog AA, a koja je doneta na osnovu ovog sporazuma i u koju pravnosnažnu presudu je prvostepni sud izvršio uvid, a što nije suprotno odredbama Zakonika o krivičnom postupku i ne predstavlja nezakonit dokaz.

Pored toga, prvostepeni sud nije samo na presudi Spk 5/20 od 14.10.2020. godine kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela okrivljenog AA, zasnovao pobijanu pravnosnažnu presudu, već je zasnovao i na drugim dokazima izvedenim u toku postupka – na iskazima ispitanih svedoka i ostalim pisanim dokazima, a koji po načinu pribavljanja i po svojoj sadržini predstavljaju zakonite dokaze na kojima se presuda može zasnivati.

Stoga su ocenjeni kao neosnovani navodi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i s tim u vezi ističe da je pravnosnažna presuda zasnovana na dokazu na kome se ne može zasnovati.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodeći da delo za koje se okrivljeni goni nije krivično delo. U obrazloženju navedene povrede zakona ističe da lek „bupenofrin“ nije na spisku supstanci koje su proglašene za opojne droge, već na spisku psihotropnih supstanci odnosno isti ne predstavlja opojnu drogu, te da predmet krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga može biti samo opojna droga, a ne i psihotropna supstanca.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Isti navodi istaknuti u žalbi branioca okrivljenog Igora Marića - advokata Ivana Ćalovića bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Kragujevcu koji je postupao u drugom stepenu po žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv prvostepene presude Višeg suda u Čačku K 6/21 od 02.04.2021. godine. Apelacionog suda u Kragujevcu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 5, stavu prvom i drugom, drugostepene presude KŽ1 349/21 od 05.07.2021. godine izneo razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Samim tim neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti i na taj način ističe povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP , jer su nižestepeni sudovi pravilno kvalifikovali radnje okrivljenog Igora Marića kao krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. KZ.

Branilac okrivljenog je u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja zahteva samo formalno označio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, obrazlažući ovu povredu zakona, branilac okrivljenog uopšte ne ukazuje u čemu je to konkretno drugostepeni sud prekoračio granice svoga ovlašćenja prilikom izricanja krivične sankcije okrivljenom, već samo ukazuje da je drugostepeni sud nepravilno odmerio vrstu i visinu kazne okrivljenom, odnosno da je otežavajućim okolnostima dao veći značaj od onog koje one objektivno zaslužuju, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP. U preostalom delu zahteva branilac okrivljenog polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim presudama i ocenom dokaza datom od strane suda i na taj način ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama.

Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao imajući u vidu da povreda člana 441. stav 1. ZKP i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                          Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                     Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić